Filmed in LOONEYRAMA!

Ne biste poverovali šta mi se desilo u bioskopu. Pre filma “The Muppets” krenuo kratki “Toy Story” film. Na pola crtaća gospođa i ćerka joj ustaju iz poslednjeg reda i lupaju kinooperateru na staklo vičući “Gospodine, pustili ste pogrešan film!!” Gospođa je uspela glavudžom da zakloni pola platna. Okrenuli se ljudi, neki shvataju šta se dešava, neki ne. Ja viknem “Gospođo sedite, ne vidimo film od vas!” a onda odgovori “Ali pogrešan je film pustio!” ja opet viknem “Gospođo, to je kratki film pre filma!” a ona besno zareži “U, izvini, NISAM ZNALA.” I tako, život je još jednom pokazao da glupi ljudi ne umeju da se stide svoje gluposti, već dozvoljavaju sebi da (pored toga što su glupi) budu i bezobrazni.

LoOney i njegov dnevnik putovanja!

DAN DVADESET ČETVRTI: SREĆNA DOLINA

Disclaimer: Dnevnik putovanja na žalost nije obogaćen fotografijama jer trenutno nisam u mogućnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popuniću vizualne rupe.

Pokušali smo da idemo prevozom. Kunem se da jesmo. Međutim kada smo Sale i ja na poslednjoj stanici izašli iz autobusa, pred nama je bilo prostranstvo nalik Novom Beogradu. Beskonačni niz suludo visokih i evidentno stambenih višespratnica načičkanih jedna pored druge duž preširokog i predugog bulevara. Ah.

Mapa nije mogla da pomogne pa smo jednostavno uhvatili taksi do Srećne Doline. Ne, to nije kvart u kome raskalašne devojke loše manikiranim prstićima izazivaju srećan završetak masaže koja je na početku bila sasvim uobičajena. Happy Valley je luna park. Otvoren je 2006. godine, ali već sada izgleda malo fucnuto. Park je podeljen na šest tema (Čarobna Šuma, Atlantida, Izgubljeno Carstvo Maja, Šangri-La, Kraljevstvo Mrava i Egejsko More) i sadrži preko 40 vožnji koje, kako smo saznali već na ulazu, ne rade uvek sve. Karta košta sulude dve hiljade dinara.

Ja nisam fan vožnji koje se vrte, dižu i propadaju što je automatski značilo da na većinu vožnji ne želim da idem. Čovek da se zapita zašto sam uopšte tu. Ali želeo sam da vidim. Ipak je ovo kineski Diznilend. S druge strane, Sale je skoro bio u pariskom Asterixlandu i bio je pun utisaka. Hteli smo da vidimo da li Srećna Dolina može uopšte da ga usreći posle, kako on kaže, neverovatnih vožnji u Francuskoj.

I ne, finalni utisak je bio da sve ovo jednostavno ne vredi vremena i novca, ali plan je bio sklopljen i tamo smo proveli šest sati. Ali, neću da škrtarim na opisu, evo kako je sve proteklo.

Na ulazu nas je dočekao crnački duo koji je na sceni repovao neke čudne pesme koje ne znam. Mogao bih da se zakunem da su u jednom momentu pevali i na kineskom. Dok smo Sale i ja tumačili mapu parka, počela je i treća pesma - jedan od hitova Black Eyed Peas. Kineščići su đuskali skupljeni oko bine verovatno nemajući pojma da ovi pevaju tuđu pesmu. Realno, Kinezi i pop kultura ne idu ruku pod ruku. Ispostavilo se da Džordž Majkla znaju po dve pesme. Prva je Freedom a druga je neka belci-ne-znaju-koja pesma, može biti da je iz Wham faze a možda je i b strana singla. I zato su ovi Nigerijci mogli da prodaju i pesme Nedeljka Bajića Baje kao svoje, niko ne bi odreagovao.

Ubrzo smo shvatili da su redovi za vožnje preogromni. Stotine kineza stoje u redu za po jedan rolerkoster. Vrhunsko razočarenje. I onda smo morali da rešimo prioritete. Sale je izrazio želju da ide na Trojanskog Konja. Red smo čekali četrdeset minuta, ja sam seo u gledalište a Sale je seo sa 30tak ljudi na džinovsku ljuljašku. Mašinerija rotira ljuljašku ka napred ali se i sama ljuljaška rotira tako da se ljudi odjednom vrte na dva načina. Neko vreme stoje i naglavačke. Jedno je sigurno, sedišta su napravljena za Kineze jer su Saletu visile noge više od svih, a kad su ga okrenuli naopako, jedva je disao od zaštitne pregrade.

Na sledeću vožnju smo išli zajedno. To je bio Majanski voz, rekao bih za mlađu populaciju. Ali meni je i to bilo prestrašno. Čekali smo pola sata za dva kruga osrednje brzine (‘teo sam DUMREM) a na moju nesreću voz je “izletao iz šina”, propadao i krivio se radikalno desno a bogami i levo. Let’s NOT do that again!

Sale je onda otišao na Slingshot, napravu koja te digne u nebo a onda te baci dole kao da sutra ne postoji. Ja sam želeo da idem na Supermena gde si zakačen potrbuške u Supermenovoj pozi za letenje i nadlećeš luna-park, no red je bio zaista predug. Kao i za Odisejevu vožnju gde prosto sa neke bedne visine bućneš u vodu. Turisti koji se ne snađu brzo i ostanu na mostiću budu mokri do gole kože. I to se stalno dešava i presmešno je jer se nije desilo i meni. No vlaga je ionako tu, stepeni ima bar 40 pa je svejedno.

Zanimljiva pojava na koju smo naišli je neka vrsta gumene ploče pod malim nagibom oivičena sunđerima, koja se vrti sve brže. Ljudi leže na ploči i pokušavaju da se održe tako da ne odlete sa ploče u sunđere. Pobedila je jedna devojka, ali joj opasno nije bilo dobro posle toga. A jedan momak je odleteo jer je bio lagan i isprevrtao se tako da je mene zabolelo.

Pored onih 2000 dinara, pojeli smo i popili još dosta. Mnogo je bilo toplo i dehidracija je bila iza ćoška pa smo se nalivali tečnostima. Naravno ovde je sve malo skuplje nego u gradu. Za hranu se kupuju bonovi. Na svakom ćošku ima suvenira. Primetna je pojava da Kinezi ne žele da hodaju po parku i svi trotočkaši na struju, bicikli i autići na pedale su bili razgrabljeni. A vozače u žurbi, kao i na ulici uostalom, ti kao pešak moraš da izbegavaš. Saleta su užasno nervirali. Ponekad je zabavno gledajući ga kako negoduje na ponašanje braće Kineza. Ali ponekad. U zemlji koja se mnogo razlikuje, a ti si gost, treba biti tolerantniji prema domaćinima. Oni su navikli da rade sve onako kako rade, a naše je da se na kratko priviknemo na okolinu. Jer zašto ići preko pola sveta ako ćeš da mrziš okolnosti u kojima si se našao?

Za našu poslednju vožnju sam bio kriv ja. Kažem kriv jer sam sve vreme insistirao na prokletoj vožnji brodićem, nadajući se da je uzbudljivo. A i, kao što znamo, mnogo volim brodiće! Čekali smo sat vremena. Od tih sat vremena, pola sata smo proveli u najlon kesama koje nas štite od kvašenja. U brodiću je voda bila do članaka, kao i na sedištima. Pantalone su nam odmah bile kao da smo se upišali. Vožnja je trajala petnaest minuta. Prvo smo napravili par krugova oko veštačkog jezera, a onda smo ušli u kanal gde plastične afričke životinje nemo stoje, često gađane đubretom koje nikad nije pokupljeno. Zvučnici koji stoje na otvorenom, često ispred životinja, puštaju zvuke džungle i krike divljih zveri. Wow. Glupo.

Izašli smo kao pokisli. Ustvari, čemu reč “kao”? Potpuno smo pokisli. I fizički i duhom. Aleksandru nisam mogao dovoljno puta da se izvinim. Najkraćim putem smo došli do izlaza, to jest mesta na koje smo i ušli. Pre nego smo stigli da reagujemo, presekla nas je parada. Razvukli su traku poput one policijske za uviđaj, a drumom su prolazile pokretne sene sa raznim plesačima. Svi do jednog su bili belci. Momci su sjajno igrali, devojke su bile zavodljive i polugole. Mislim da oni tu rade mesecima. Simptomatično je bilo to što su nama dvojici cice sa kamiona slale poljupce i nekako se dodatno guzile. Jedna je mahala Saletu. Šteta što su bile gabori. Ali u isto vreme, shvatio sam koliko sam napaljen jer 24 dana nisam imao nikakavu formu seksa. Ok, dešava se da muškarac nema seks, to je sasvim normalno ali ne zadovoljiti sam sebe makar malo u mesec dana je suludost. Šta da radim, okružen sam cimerima. Delimo sobe, tuširamo se ko na traci, u wc-u se ne zadržavamo… U glavi mi je mali armagedon.

Izmoreni, ali prosušeni u Meku i suludo dugoj autobuskoj vožnji, stigli smo na kinesko Dedinje u diplomatski kvart. Malo smo se osvežili i presvukli i nedugo zatim sa našim dragim domaćinima krenuli u prodavnicu tehnike, vrlo sličnoj našoj Tehnomaniji, kako bismo im pomogli da izaberu usisivač i televizor. Izbor televizora je bio peripetija za sebe ali mislim da je sve ispalo kako treba.

Kada smo došli kući, okrenuli smo broj preko koga se naručuje McDonalds za kućnu dostavu. Jedva smo se sporazumeli sa ljudima, to jest mislili smo da smo se sporazumeli. Hrana nikada nije stigla. Umorni, gladni i pomalo besni, otišli smo u krevete. Malo sam se dopisivao sa bratom i devojkom preko smsa pa sam, ležeći na leđima, nekoliko puta ispustio mobilni na glavu kljucajući. Odložio sam mobilni na sto pre nego što je uspeo da mi upadne u usta pri hrkanju.

NASTAVAK SLEDI

LoOney i njegov dnevnik putovanja!

DAN DVADESET TREĆI: U BOLJE SUTRA

Disclaimer: Dnevnik putovanja na žalost nije obogaćen fotografijama jer trenutno nisam u mogućnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popuniću vizualne rupe.

Nakon buđenja, brzinski smo pokupili stvari i krenuli ka Sanlitunu. Realno, nismo znali šta nas čeka. Ti ljudi su fini, mi ne želimo da im budemo na teretu, a i nadali smo se da od bitisanja na kineskoj Karaburmi ne postoji lošija opcija. Bićemo izolovani jer imamo svoju dvokrevetnu sobu i kupatilo na korišćenje. To bi trebalo da smanji potencijalnu napetost koju smo mogli da imamo sa novim domaćinima. Međutim, čim smo stigli shvatili smo da napetosti neće biti i da možemo da se ponašamo kao kod kuće (iako smo svesno izabrali da se tako ne ponašamo znate-već-zašto).

Dragan i Sanja su nam dali krevete, kupatilo, kompjuter na korišćenje i hranu, što nam je znatno smanjilo troškove. Ostalo je još nekoliko dana do puta nazad a budžeti su nam se prilično smanjili. Da budem precizan, MOJ budžet se minimizirao a Saletov je prestao da postoji. Dakle, naterali su nas da doručkujemo a onda smo osveženi izašli napolje da se prošetamo po Sanlitunu.

Kod krive Adidas zgrade smo se našli sa Crnjom. Ogroman čovek. Morao sam da ga pitam kolika mu je kara. Prvo smo se malo bunili sa inčima, pa smo onda krenuli da prebacujemo svoje centimetre u inče i Sale i ja. Lik se hvatao za glavu i smejao. Tek onda smo prebacili njegove inče u centimetre. Dvadeset četiri centimetra da budem precizan. Navodno. Otac mu je verovatno bio konj, pizda mu materina. Što bi rekao moj drug Stefan, koliki god kurac da imaš, želeo bi da ti je još veći. Citiram: “Verovatno bi i Ron Džeremi voleo da mu je još veći,” pizda i njemu materina. Da, Stefan je izgovorio svemirsku mudrost i istinu, a Sale i ja smo se pokunjili uprkos zdravom razumu. Jer koji će ti kurac toliki kurac, je l’?

Sledeći zadatak nam je bio da vratimo ključeve od stana na kineskoj Karaburmi Milanu. On se nalazio sa Aleksom upravo na Sanlitunu posle posla, pa smo želeli da iskoristimo priliku i damo ključeve Aleksu bez viđanja sa Mikijem. Ali ne, našli smo se svi zajedno. Ja sam bio neprijatan, Sale se ponašao normalno ali rasterećeno (jer više ne stanujemo sa tipom), Crnja je negodovao zbog prošlog zajedničkog druženja ali se pravio da mu je svejedno, a Aleks je bio ćutljiv. Milan se ponašao kao da je sve u redu iako je sve vreme nailazio na prepreke.

Ponovo smo završili zajedno u restoranu. Ja sam bio u fazonu da jedemo i da idemo. Naravno da nije bilo kako sam ja želeo. Ha! Dok su Milan i Aleks klopali (Miki me je čak ponudio da probam te neke pomije) nas trojica smo razgovarali. Sale i Crnja su pili pivo a ja Sprajt. U Pekingu je toliko sparno i vruće da poželim da sabijem koji god napitak da mi je u ruci. Popio bih Sprajt na iskap i onda bih popio još šest. Ali morao sam da se iskuliram, ogromne količine novca sam u Kini dao na napitke kada bolje pogledam. Pio sam oko 4 litre tečnosti dnevno a sve sam kupovao.

Večera sa ovim ljudima me je iscrpila. I sve vreme sam se osećao kao da sedim sam sa sobom u oskudnom pekinškom uličnom restoranu. Za dvadeset i kusur dana nisam se pošteno odmorio. Biti turista u Kini je zahtevno, a dosta mi je energije odlazilo na međuljudske odnose. Odjednom sam osetio neviđeni umor. Kada smo se razišli sa društvom, vukao sam se do kuće kao da su mi kosti od čelika.

Pozdravili smo se sa našim novim domaćinima, bacili pogled na net, okupali se i legli da spavamo. Znate ono kad imate nekoga u sobi, brata ili prijatelja, pa kad ugasite svetlo i onda još malo čavrljate dok ne zaspite. Naš razgovor je bio: “Super je ovo…” i “Jeste.” Sekund kasnije, vrata naše sobe su zaštitila ostatak prostranog stana od preglasnog hrkanja. Trgla me je poruka na mom NCKLA telefonu. Devojka mi je slala ljubav iz Beograda a ja nisam imao snage da joj odgovorim.

NASTAVAK SLEDI

LoOney i njegov dnevnik putovanja!

DAN DVADESET DRUGI: PRIJATELJ MANJE

Disclaimer: Dnevnik putovanja na žalost nije obogaćen fotografijama jer trenutno nisam u mogućnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popuniću vizualne rupe.

Dženis se, naravno, uspavala za zoo vrt. Čekali smo da se probudi i polako spremali uobičajene stvari za izlazak napolje: rezervne majice, flašice sa prečišćenom prohlađenom vodom, mapu na engleskom, mapu na kineskom, male peškire i fotoaparate. U nekom trenutku smo pomislili da je najbolje da krenemo bez nje ali želeli smo da ispoštujemo dogovor. Zoo vrt je relativno daleko i ako krenemo bilo kad posle 12, nećemo stiči da ga vidimo celog jer je ogroman.

Čekajući uspavanu kinesku lepoticu, gledali smo malo lokalni tv program. Na sedamdesetak kanala, koji su u osnovnoj kablovskoj ponudi, preovlađivale su sapunice. Sve istorijske, ratne, ljubavne, političke serije imaju jednu sličnost, a to je mali budžet i preglumljivanje. Baš kao kod nas. Ipak, primetio sam i dve visokobudžetne serije, jedna je neki vojno-istorijski spektakl a druga kung-fu bajka ili legenda. Na nekom kanalu su kineski filmovi, a na 15 državnih kanala su crtaći (ovde je najpopularniji lik neka koza), spotovi, ponovo filmovi, serije, vesti i snimci koncerata omatorelih zvezda koje pevaju sad već evergrin hitove jako čudnim piskutavim glasom (način pevanja određuje žanr). Ovo poslednje podseća na koncerte vojnog orkestra na čelu sa Vojkanom Borisavljevićem gde u duhu Beogradskog Proleća svoje hitove pevaju Đorđe Marjanović, Lado Leskovar, Lola Novaković i Radmila Karaklajić uz “moderno” pojačanje u vidu Ivana Bosiljčića i Mine Lazarević, koje prenosi RTS. Samo sa boljom scenografijom i nešto boljom rasvetom.

Saletu je zazvonio mobilni. Otac Saletove devojke ga je još u Beogradu zamolio da ponese vozačku dozvolu njegove supruge. Svestan sam da ova rečenica zvuči komplikovano ali bolje vi pročitajte još jednom nego da vam dodatno objašnjavam. Preko telefona su se dogovorili gde da se nađemo kako bi izvršili primopredaju.

Ne treba reći da smo batalili zoo vrt. Ostavili smo Dženis da spava i pod punom opremom krenuli do Sanlituna, centra Pekinga, kako bismo se našli sa gospodinom Draganom. Pokupio nas je taksijem i odvezao do svog stana. U Pekingu je malo duže od nas ali je njegovo poznavanje grada evidentno manje nego moje. Na kraju krajeva on je ipak došao ovde da radi tri nedelje ranije i nema mnogo prilike za snalaženje. A ja sam, kao što znate, prešpartao ovaj grad i pokupio korisne informacije, esencijalne za jeftin a kvalitetan boravak. Mislim da sam odmah počeo da se šepurim i prenosim svoja saznanja.

Draganova supruga nas je dočekala sa ručkom koji je u ovom trenutku bio upravo ono što mi je trebalo. Svinjske šnicle, krompir pire, šopska salata i hleb. Srpski ručak! Ovo je bio šok za moj organizam. Ponovo sam se osetio kao stari ja. A onda smo izašli napolje. Znate već, vlaga 80% i vrućina kao u rerni.

Moja ideja je bila da obiđemo pekinška veštačka jezera, pravljena za cara lično. Postoje dva jezera, jedno za dnevne aktivnosti - Bei Hai, jedno za noćne - Hou Hai. Zvuči vam poznato jer sam Hou Hai obišao juče sa crncem, Alexom, Saletom i Milanom. Moj cilj je bio da se vratim na isto mesto kako bih na kraju ipak vozio brodić.

Iskoristili smo smiraj dana za šetnju po obali Bei Haija. Puno penzionera se tuda šeta i razgiba. Deca trčkaraju okolo bez gaća (pantalone imaju rupe pozadi za instant sranje) a kineski turisti ne izlaze iz onih vozića na struju što voze u krug. Mrak je padao brzo pa smo se vratili na ulaz sa kog smo krenuli u šetnju, jer je odmah preko bulevara od osam traka ulaz u Hou Hai.

Odmah sa vrata smo seli u Starbucks i pili kafe na tri sprata sa šlagom i ko zna čime ne. Doduše ja kafu ne pijem pa sam uzeo toplu čokoladu. Neverovatno je ali baš mi je legla po vrućini. I onda su mi ispunili želju. Vozio sam jebeni brodić na elektromotor čuku vremena po jezeru, od obale do obale, oko ostrva sa pagodom i slično. Iako je sudaranje po jezeru uobičajeno, sudarili smo se samo jednom. Nije baš lako kontrolisati kormilo, a jezero je u tom trenutku bilo puno brodića.

Puni utisaka, pozdravili smo se sa ovim dragim ljudima koji su nam ulepšali dan i mahali im dok ih je taksi odvozio. Pre toga su nam ponudili da se preselimo kod njih jer smo, verovatno previše, kukali o tome kako je kod Milana nezgodno. Naravno, ljubazno smo odbili.

Zaputili smo se ka metrou nadajući se da smo stigli na poslednju vožnju, ali dočekala su nas zaključana vrata. Milan nam je već pisao kako je krenuo kući. Ključ je bio kod nas. Istrčali smo iz metro stanice. Uhvatiti taksi u Pekingu je, još jednom se pokazalo, neverovatno teško kad nisi Kinez. Ali uprkos svemu, uspeli smo da uhvatimo jedan i da mu objasnimo gde idemo. Pre i tokom vožnje, Milan je zvao 3-4 puta. Bili smo prilično daleko od kuće i zaista nam je trebalo dosta vremena čak i kolima (nakon što smo ih predugo juruli po ulici).

Milan ima običaj da posle posla svrati do čuvara ulaza u kompleks zgrada među kojima je i zgrada u kojoj stanuje, a i mi sa njim. Sa malim brkom on proćaska i tako uvežba još pokoju reč. Iako bi sedeo sa njim i ovako, ovoga puta je čekao nas da se stvorimo sa ključem. Ali pre nas se stvorio brkin šef. Kada je video civila koji mu smara zaposlenika, počeo je da urla. I tako je Miki doživeo neprijatnost od strane čoveka koji jednostavno ne želi da mu neko ometa radnike. Za to je Milan krivio nas. Zašto jednostavno nije seo u restoran?

Stigli smo u kraj petnaest minuta posle Milana, zato što taksista nije mogao da ubode baš pravu ulicu, nego nas je odvezao do internacionalnog studenskog kampusa, pretpostavljajući da idemo tamo. Kampus je udaljen pet minuta hoda i nagazili smo najbrže što smo mogli.

Čim nas je video, Milan je počeo da urla na nas. Uzeo je ključeve i rekao kako ih više nikada nećemo dobiti i kako od sad moramo da planiramo naše vreme prema njegovim potrebama. Gutao sam knedle do stana. Sale me je pogledao i sve mu je bilo jasno. Pokušao je da smiri Milana. Ušao sam u njegovu sobu da iz svoje torbe uzmem presvlaku i slično. Izbacio me je napolje i rekao da od sad zaključava svoju sobu da ne bismo mogli da vršljamo po njoj, što isključuje korišćenje interneta i ostavlja nas sa torbama u nezaštićenoj dnevnoj sobi kroz koju prolaze čudni prijatelji njegovih cimera. A onda je rekao da Sale i ja moramo da odnesemo neke njegove stvari nekoj njegovoj prijateljici zbog čega god.

Udahnuo sam duboko.

Sav vazduh koji sam imao u plućima sam iskoristio da mu se najebem majke, sestre, svega živog, jer koji nas je kurac zvao milijardu kilometara od kuće sa fiksnim datumom povratka ako neće da se ponaša kao normalna osoba i domaćin svom nekada jako dobrom prijatelju. Da, optužio sam ga da nas je pozvao samo da bismo mu preneli 50 kila novostečenih stvari preko granice. Da, pretio sam mu da ću da ga prebijem ako zucne. I da, na kraju sam ga izbacio iz sopstvenog stana.

Sale je uznemiren rekao da bi trebalo da se smirim. Pogledao sam ga i nasmejao se. A onda se nasmejao i on jer je shvatio da ipak nismo na cedilu. Spakovali smo se, ja sam prebacio fotke sa fotoaparata na moj portabl multimedia plejer, javio se devojci da zna šta se dešava, istuširali smo se i legli svako na svoj kauč.

Pre nego što sam zaspao, Milan je došao da se izvini. Rekao je da je sada tek svestan tenzije koju je pravio dvadeset dana, da se ponašao glupo i tako dalje i tako dalje. Rekao sam da prihvatam izvinjenje iako sam siguran da ga nisam zaista prihvatio. Sedim previše daleko od kuće da bi se neko od koga u takvim uslovima zavisim izdrkavao na mene. Ovo je bio reality check za sve nas. Ali sada sam imao gde da odem.

Na moje reči da odlazimo u hostel čim ustanemo, Milan je napravio poslednju grešku, koja ga ja koštala našeg prijateljstva. Znao je da nemamo para, znao je kakvi su hosteli i ipak mi je rekao: “Pa dobro, možda je i bolje da se razdvojimo, da svako od nas dobije svoj prostor i da više jedni drugima ne budemo teret.” Malo kasnije zamolio je Saleta da ga ne ispalimo za torbe kad budemo napuštali Kinu.

NASTAVAK SLEDI

LoOney i njegov dnevnik putovanja!

DAN DVADESET PRVI: PREDUGA ŠETNJA

Disclaimer: Dnevnik putovanja na žalost nije obogaćen fotografijama jer trenutno nisam u mogućnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popuniću vizualne rupe.

Izašli smo iz kuće nakon dobrog razvlačenja. Spavanje na dvosedu je drama. Ili mi vise noge, ili mi visi glava. I onda mi treba dobrih sat-dva da se otkočim. A napolju upekne zvezda i vlaga se digne na maksimum pa nam se i ne ide nigde. A nije da ne želimo da vidimo što više, baš naprotiv. Milan je rešio da nas vodi u šetnju danas. Cilj su nam bili hutonzi. E sad naravno ima puno različitih hutonga ali o tome ću kasnije.

Pošto je, bar otkako sam ja u Kini, u potrazi za nekim specifičnim kratkim pantalonama za oca, naša prva stanica je bila Yonganli i čuveni Silk Market, ponovo. Dok je on šopingovao, Sale i ja smo krenuli do Meka jer nismo u fazonu pipanja stvari po radnjama. Količina para koje imamo rapidno opada. Baš zato smo ušli i izašli iz Subwaya, američke sendvičare. Mislili smo da promenimo obrok za nijansu, ali jedan sendvič košta 800 dinara. A nije od zlata.

U podnožju Silk Marketa smo se našli za nekim crncem koji je, izgleda, Mikijev prijatelj. On nam se pridružio u šetnji. Do prve tačke naše panoramske šetnje smo došli metroom. I to smo dosta presedali. Prošli smo kroz nekoliko pravih hutonga (uske uličice u kojima ljudi žive ili pak uličice sa tezgama). Iskoristio sam priliku da kupim Saletovom ćaletu kapu Maovku. Naručio je, a Sale je do sad već sjebao skoro svu lovu. Kapa je suvenirskog tipa pa nije skupa. Put kroz taj hutong nas je izveo do najapstraktnije ideje u Pekingu.

Upravo se otvorio novosagrađeni Stari Peking. Presmešno je. Znajući da nema ni traga starim zgradama u Pekingu, jer se sve ruše i iznova grade na dvanaest godina, vlasti su rešile da sagrade kompleks starinskih zgrada u kojima su moderne prodavnice. Prostran kompleks u kome zapravo i nema šta da se vidi možete obići tramvajem za 500 dinara ili, naivno kao mi, prepešačiti besplatno. Suma sumarum viđenog je izgubljeno vreme.

Zatim smo hodali regularnim ulicama Pekinga i osećaj je sjajan. Oseti se krvotok grada. Vide se lokalci koji izlaze u trenerkama da bace đubre. Običan život u velikom gradu. Zašli smo u kvart umetničkih hutonga. To su uske kaldrmisane ulice, a sa obe strane su prodavnice rukotvorina, keramike i umetnina. Prodavci su originalni autori, sve je izuzetno skupo i nema cenkanja. Ovde smo već posustali. Koliko god da sam razvio toleranciju na hodanje u Kini, niko ne može da prati Milana. On ima 25 kila sa krevetom i nahodan je, a nas trojica (Sale, crnac i ja) smo jadni kompjuteraši bez kondicije. Plus ova dvojica puše.

Nekako smo došli do hutonga za turiste. Ako sam dobro shvatio ovo je iza Sanlituna, centra Pekinga u kome su skupi kafići za turiste i evro-američki šoping centri. U ovim hutonzima ima fine, urbane (da ne kažem hipsterske) garderobe, kolekcionarskih figura raznih veličina (dve verzije Helboja su mi zapale za oko i jako ih želim), originalnih i piratskih CDova. Takođe postoji Irish Pub i par restorana koji idu od pristupačnih do jako skupih. Tu smo se našli sa Alexom, Kinezom. Dok smo Milan, Alex i ja tražili restoran, Sale i crnac su bili na piću u pabu. A kada smo ga napokon pronašli i došli po njih, već su zaplitali jezikom.

Restoran je pristojan, bolji od svih u kojima sam bio. Unutrašnji deo u prizemlju je malko ofucan ali na krovu je terasa i mnogo je prijatno. Bilo smo umorni od hodanja i nikakva količina tečnosti nije mogla da ubije našu žeđ. Kada je trebalo da naručimo hranu i Sale i crnac i ja smo naručili isto. Već sam vam rekao kako u Kini ljudi jedu svačiju hranu iz svačijeg tanjira. E pa Afro-Amerikanac je presekao i naručio prvi obrok. A onda smo ga samo ispratili. Svako od nas je uzeo veliku porciju rezanaca od svinjetine u slatkom barbikju sosu na nečemu što izgleda kao pomfrit a ustvari je neka vrsta pržene tikve. Milan je, blago rečeno, popizdeo. U trenutku je uspeo da izgovori kako je to trebalo da bude lepa večera u kineskom duhu, kako on ima divne memorije iz ovog restorana i kako smo upravo pokvarili sve dobro vezano za hranu u Kini. Šokirani, isprva nismo znali šta da mu kažemo.

A onda nam je svima sinula ista stvar na pamet. On je ispizdeo jer mu se ne sviđa taj obrok a kad se naruči različita hrana on može da se grebe o svakog. Naravno, ne mora da znači da je naš zaključak bio istina ali do sad smo se previše puta sreli sa njegovim štekarlukom. Zatim je rekao kako ne želi da jede. Onda mu je Alex predočio da kada ne želiš da deliš hranu sa nekim, jednostavnu uzmeš nudle u supi. To se jede svojom kašikom i niko ne sme da ti dira. Miki se nećkao, nećkao i na kraju popustio. Dok smo nas trojica čavrljali, Milan i Alex su u tišini jeli svoje nudle. Jedan zato što je bio besan bez razloga, a drugi jer mu je bilo jako neprijatno.

Raspoloženje je naglo opalo svima osim Milanu koji se malo razveselio nakon što je jeo. Ponovo smo krenuli u bezumnu šetnju. Molio sam sve pristune da nađemo neki cilj. Prolazeći pored pekinškog Bell Towera, setili smo se Hou Hai jezera. Tu se nalaze klubovi i kafići sa živom muzikom. Prva stvar koju sam primetio je mogućnost iznajmljivanja brodića za noćnu vožnju po jezeru. Postoji malo stvari na ovome svetu koje volim a to su DVD-CD, roboti, laseri i brodovi. Pritom nije mnogo skupo. 1000 dinara je sat vremena. Milan je zaskičao jer “on ne voli vodu, naročito noću a i kakva mi je to zabava.”

A onda sam i ja počeo da dramim. Meni se u očima vidi kad popizdim i Sale je to odmah prepoznao. Odvojio me da me smiri dok sam siktao “kako puštamo da nas ovaj debil vuče okolo kao magarce kako njemu odgovara.” Crnac je rekao da previše dramim i da nikome to nije potrebno posle dva Milanova ispada. Dok je Miki lagodno lizao ko zna koji po redu sladoled za taj dan, mi ostali smo se dogovorili da se raziđemo. Seli smo u taxi (da li mislite da je ovo proteklo kako treba?) i ubrzo stigli kući.

Svi smo se tuširali ko na pokretnoj traci. Obukao sam bokserice i majicu za spavanje. Iz sobe britanskog Alexa je izašla Dženis u minijaturnoj suknji i majci iz koje ispadaju sise. Skočila mi je u krilo jer me nije videla deset dana i onda je sela pored mene. Neverovatno kako ne razmišlja o grljenju sa ortacima u boksericama. Upoznao sam je sa takođe razgaćenim Saletom. Narednih pola sata nam je pokazivala na mapi svoje rodno mesto, kao i rodno mesto svog dečka (!!!) što nas je JAKO zanimalo. Dogovorili smo se da idemo ujutru u zoološki vrt zajedno sa njom. A onda ju je Alex poterao u svoj krevet.

I Milan je imao svoj booty call tako da smo Sale i ja u dnevnoj sobi, u kojoj spavamo, bili između dve vatre. Ali bilo nas je briga. San nas je uhvatio brže nego što smo očekivali.

NASTAVAK SLEDI

LoOney i njegov dnevnik putovanja!

DAN DVADESETI: 308 NA SAT!

Disclaimer: Dnevnik putovanja na žalost nije obogaćen fotografijama jer trenutno nisam u mogućnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popuniću vizualne rupe. 

Pošto mi je bilo previše drame oko kupovine karata, sve što sam želeo je da Sale ode po karte umesto Milana kako bi sigurno kupio ono što smo nas dvojica želeli, a to su karte za brzi voz. Milana smo jedva ubedili da da pare jer je sve vreme izmišljao opravdanja zbog kojih ne može da ide brzim vozom, tipa - da ne iskoči iz šina, što je naravno prvoklasna izmišljotina jer je samo želeo da uštedi. Lepo smo se podelili, Sale je otišao da završi prevoz, Milan je otišao da mu poprave nove naočare jer su mu nešto krive, a ja sam ostao u hostelu jer mi se nije izlazilo na katastrofalnu sparinu. U hostelu sam pronašao knjigu dva dana ranije i seo sam da je dovršim. A onda mi je devojka sa recepcije rekla da slobodno mogu da je zadržim.

U tom trenutku, sto za kojim sam sedeo je okupirala nemačka porodica. Tata - smušeni plavi nemac, mama - ona koja sve organizuje i dve preslatke devojčice. Nisam ni pretpostavio da su Nemci, starija ćerka (kojoj sam istog trenutka zaboravio ime jer mi je to manir) mi se obratila na savršenom engleskom i kada mi je rekla da ima 6 godina i da je iz Nemačke, malo sam se zbunio. Zatim sam pitao dve godine mlađu devojčicu kako se zove i pogledala me je nezainteresovano, musava od voćnog sladoleda. I tada mi se po prvi put obratila majka. Kaže starija zna nemački, engleski i osnove kineskog a mlađa, Mileva, zna samo nemački. Pa da, ovu musavu što ima srpsko ime nemojte ništa da naučite!!! Pita me još njena majka da li je Mileva uobičajeno ime u Srbiji. Rekao sam da je arhaično i da je retko, te da se Ajnštajnova žena tako zvala. Rekla mi je da je baš zato maloj Milevi dala to ime i da se arhaična imena u Nemačkoj vraćaju s vremena na vreme. Htedoh da joj kažem da, sticajem okolnosti nastalih nakon Drugog Svetskog Rata, Srbija nije Nemačka. Starija klinka i ja smo crtali jedno drugom dok njih četvoro nisu morali da krenu u svoj obilazak Šangaja.

Ubrzo nakon toga, Sale je stigao sa kartama. Pedeset evra (koliko jedna karta košta) nije malo, ali ne žalim ni centa jer ćemo putovati do Pekinga samo pet sati i to u udobnim sedištima. Počeli smo da se pozdravljamo sa svima koje smo upoznali u hostelu, za kratko vreme baš smo se združili. Kada je došao Milan, pokupili smo torbe i krenuli put železničke stanice.

Kada smo sišli sa metroa i ušli u stanicu, stvarno smo se zadivili koliko je moderna. Staklo, čelik, pleksiglas i mermer su savršeno uklopljeni. Ono što je klasičan problem je naravno veličina, iako je opravdana. Konstantno smo bili u polutrku kako bismo stigli pre otvaranja gejta, naučeni da moramo da uđemo prvi u voz. Posle sigurno kilometra hodanja, penjanja, spuštanja i trčanja, došli smo do vrata iza kojih se nalazi brzi voz za Peking. Naravno svi su već bili ispred nas, ali nikakav problem nije bio ući i smestiti se. Druga klasa nije preterano high-tech. Sedišta su udobna (mada mi je falilo mesta za noge), vrata su automatska, WC je čist i mirišljav. Pet sati puta je prošlo neprimetno. Cifra je na led ekranu zakucala na 308 kilometara na sat i nije opadala sve dok nismo ušli u Peking.

Ponovo smo se malko trkali do metroa da nam ne bi pobegao poslednji. Presedali smo kao i uvek na Sihui East stanici na našu prigradsku Batong liniju. Povratak u Peking je nekako bio kao povratak kući. Bilo nam je baš lepo na putovanju (ako izuzmemo dramu pljačke sa popustom i još gore - nestalog telefona). Milan se ponašao sasvim normalno i nadao sam se da će ta situacija potrajati. Stan je bio prazan, od Japanca i Britanca ni traga ni glasa.

Kada smo se raspakovali i istuširali, Milan nas je poveo na roštilj u lokalni restoran. Jedan od onih gde, na prvi pogled, NIKADA ne bih jeo. To je muslimanski kineski restoran koji preko dana ne radi. Noću se samo na platou ispred stvore raspar plastične baštenske stolice (meni su dali metalnu poučeni iskustvom), te metalni i plastični raspar stolovi bez stoljnjaka. Restoran se naslanja na drugi restoran i oni zajedno dele baštu, pa je svejedno gde sedite. Oba restorana su iznela svoje roštilje napolje, tako da s jedne strane peku jagnjeće ražnjiće i morske plodove a sa druge pilence, svinjicu i slično. Pozvali smo konobara ovog muslimanskog restorana i naručili te njihove ražnjiće sa okruglim, tankim, hrskavim, ljutkasto začinjenim hlebom koji ima ukus između pice i bejk rolsa.

Deset ražnjića ne košta više od 200 dinara. Mislim da sam ja sam pojeo pet. Ko to još broji. Meso definitivno nije imalo ukus jagnjetine a bilo je prilično žilavo, ali to me definitivno nije sprečilo da ga jedem. Kao što sam već pisao pre, piće možete da unesete u restoran najnormalnije, pa smo kupili sokove još dok smo čekali hranu. Mmmm, Fanta kajsija. Neverovatno je da ovaj sok postoji u Pekingu i Sijanu a ne u Šangaju.

Najedeni, jedva smo se popeli na lažni treći sprat (prvi je prizemlje, to ste apsolvirali). Pred spavanje smo se ispričali sa Kosketom i Aleksom koji su pristigli malo posle nas. Aleks nam je dao laptop da gledamo neku dokumentarnu seriju o jadnim Amerikancima koji su, naivni, prenosili drogu preko granica zemalja u kojima su vrlo zajebani zatvori u kojima ti isti jadni Amerikanci završe. Zaboravio sam kako se zove serijal ali imate ga na Diskaveriju ionako. Kada je Sale već uveliko zaspao, morao sam da gledam kineske crtaće bez prevoda da isperem glavu pre nego zaspim i sam. Ne bih baš da sanjam gudru i tvorzu. Dvosed je dovoljno neudoban pa prijatni snovi svakako nisu zagarantovani.

NASTAVAK SLEDI