Filmed in LOONEYRAMA!

LoOney i njegov dnevnik putovanja!

DAN DVADESET PRVI: PREDUGA ŠETNJA

Disclaimer: Dnevnik putovanja na žalost nije obogaćen fotografijama jer trenutno nisam u mogućnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popuniću vizualne rupe.

Izašli smo iz kuće nakon dobrog razvlačenja. Spavanje na dvosedu je drama. Ili mi vise noge, ili mi visi glava. I onda mi treba dobrih sat-dva da se otkočim. A napolju upekne zvezda i vlaga se digne na maksimum pa nam se i ne ide nigde. A nije da ne želimo da vidimo što više, baš naprotiv. Milan je rešio da nas vodi u šetnju danas. Cilj su nam bili hutonzi. E sad naravno ima puno različitih hutonga ali o tome ću kasnije.

Pošto je, bar otkako sam ja u Kini, u potrazi za nekim specifičnim kratkim pantalonama za oca, naša prva stanica je bila Yonganli i čuveni Silk Market, ponovo. Dok je on šopingovao, Sale i ja smo krenuli do Meka jer nismo u fazonu pipanja stvari po radnjama. Količina para koje imamo rapidno opada. Baš zato smo ušli i izašli iz Subwaya, američke sendvičare. Mislili smo da promenimo obrok za nijansu, ali jedan sendvič košta 800 dinara. A nije od zlata.

U podnožju Silk Marketa smo se našli za nekim crncem koji je, izgleda, Mikijev prijatelj. On nam se pridružio u šetnji. Do prve tačke naše panoramske šetnje smo došli metroom. I to smo dosta presedali. Prošli smo kroz nekoliko pravih hutonga (uske uličice u kojima ljudi žive ili pak uličice sa tezgama). Iskoristio sam priliku da kupim Saletovom ćaletu kapu Maovku. Naručio je, a Sale je do sad već sjebao skoro svu lovu. Kapa je suvenirskog tipa pa nije skupa. Put kroz taj hutong nas je izveo do najapstraktnije ideje u Pekingu.

Upravo se otvorio novosagrađeni Stari Peking. Presmešno je. Znajući da nema ni traga starim zgradama u Pekingu, jer se sve ruše i iznova grade na dvanaest godina, vlasti su rešile da sagrade kompleks starinskih zgrada u kojima su moderne prodavnice. Prostran kompleks u kome zapravo i nema šta da se vidi možete obići tramvajem za 500 dinara ili, naivno kao mi, prepešačiti besplatno. Suma sumarum viđenog je izgubljeno vreme.

Zatim smo hodali regularnim ulicama Pekinga i osećaj je sjajan. Oseti se krvotok grada. Vide se lokalci koji izlaze u trenerkama da bace đubre. Običan život u velikom gradu. Zašli smo u kvart umetničkih hutonga. To su uske kaldrmisane ulice, a sa obe strane su prodavnice rukotvorina, keramike i umetnina. Prodavci su originalni autori, sve je izuzetno skupo i nema cenkanja. Ovde smo već posustali. Koliko god da sam razvio toleranciju na hodanje u Kini, niko ne može da prati Milana. On ima 25 kila sa krevetom i nahodan je, a nas trojica (Sale, crnac i ja) smo jadni kompjuteraši bez kondicije. Plus ova dvojica puše.

Nekako smo došli do hutonga za turiste. Ako sam dobro shvatio ovo je iza Sanlituna, centra Pekinga u kome su skupi kafići za turiste i evro-američki šoping centri. U ovim hutonzima ima fine, urbane (da ne kažem hipsterske) garderobe, kolekcionarskih figura raznih veličina (dve verzije Helboja su mi zapale za oko i jako ih želim), originalnih i piratskih CDova. Takođe postoji Irish Pub i par restorana koji idu od pristupačnih do jako skupih. Tu smo se našli sa Alexom, Kinezom. Dok smo Milan, Alex i ja tražili restoran, Sale i crnac su bili na piću u pabu. A kada smo ga napokon pronašli i došli po njih, već su zaplitali jezikom.

Restoran je pristojan, bolji od svih u kojima sam bio. Unutrašnji deo u prizemlju je malko ofucan ali na krovu je terasa i mnogo je prijatno. Bilo smo umorni od hodanja i nikakva količina tečnosti nije mogla da ubije našu žeđ. Kada je trebalo da naručimo hranu i Sale i crnac i ja smo naručili isto. Već sam vam rekao kako u Kini ljudi jedu svačiju hranu iz svačijeg tanjira. E pa Afro-Amerikanac je presekao i naručio prvi obrok. A onda smo ga samo ispratili. Svako od nas je uzeo veliku porciju rezanaca od svinjetine u slatkom barbikju sosu na nečemu što izgleda kao pomfrit a ustvari je neka vrsta pržene tikve. Milan je, blago rečeno, popizdeo. U trenutku je uspeo da izgovori kako je to trebalo da bude lepa večera u kineskom duhu, kako on ima divne memorije iz ovog restorana i kako smo upravo pokvarili sve dobro vezano za hranu u Kini. Šokirani, isprva nismo znali šta da mu kažemo.

A onda nam je svima sinula ista stvar na pamet. On je ispizdeo jer mu se ne sviđa taj obrok a kad se naruči različita hrana on može da se grebe o svakog. Naravno, ne mora da znači da je naš zaključak bio istina ali do sad smo se previše puta sreli sa njegovim štekarlukom. Zatim je rekao kako ne želi da jede. Onda mu je Alex predočio da kada ne želiš da deliš hranu sa nekim, jednostavnu uzmeš nudle u supi. To se jede svojom kašikom i niko ne sme da ti dira. Miki se nećkao, nećkao i na kraju popustio. Dok smo nas trojica čavrljali, Milan i Alex su u tišini jeli svoje nudle. Jedan zato što je bio besan bez razloga, a drugi jer mu je bilo jako neprijatno.

Raspoloženje je naglo opalo svima osim Milanu koji se malo razveselio nakon što je jeo. Ponovo smo krenuli u bezumnu šetnju. Molio sam sve pristune da nađemo neki cilj. Prolazeći pored pekinškog Bell Towera, setili smo se Hou Hai jezera. Tu se nalaze klubovi i kafići sa živom muzikom. Prva stvar koju sam primetio je mogućnost iznajmljivanja brodića za noćnu vožnju po jezeru. Postoji malo stvari na ovome svetu koje volim a to su DVD-CD, roboti, laseri i brodovi. Pritom nije mnogo skupo. 1000 dinara je sat vremena. Milan je zaskičao jer “on ne voli vodu, naročito noću a i kakva mi je to zabava.”

A onda sam i ja počeo da dramim. Meni se u očima vidi kad popizdim i Sale je to odmah prepoznao. Odvojio me da me smiri dok sam siktao “kako puštamo da nas ovaj debil vuče okolo kao magarce kako njemu odgovara.” Crnac je rekao da previše dramim i da nikome to nije potrebno posle dva Milanova ispada. Dok je Miki lagodno lizao ko zna koji po redu sladoled za taj dan, mi ostali smo se dogovorili da se raziđemo. Seli smo u taxi (da li mislite da je ovo proteklo kako treba?) i ubrzo stigli kući.

Svi smo se tuširali ko na pokretnoj traci. Obukao sam bokserice i majicu za spavanje. Iz sobe britanskog Alexa je izašla Dženis u minijaturnoj suknji i majci iz koje ispadaju sise. Skočila mi je u krilo jer me nije videla deset dana i onda je sela pored mene. Neverovatno kako ne razmišlja o grljenju sa ortacima u boksericama. Upoznao sam je sa takođe razgaćenim Saletom. Narednih pola sata nam je pokazivala na mapi svoje rodno mesto, kao i rodno mesto svog dečka (!!!) što nas je JAKO zanimalo. Dogovorili smo se da idemo ujutru u zoološki vrt zajedno sa njom. A onda ju je Alex poterao u svoj krevet.

I Milan je imao svoj booty call tako da smo Sale i ja u dnevnoj sobi, u kojoj spavamo, bili između dve vatre. Ali bilo nas je briga. San nas je uhvatio brže nego što smo očekivali.

NASTAVAK SLEDI