Filmed in LOONEYRAMA!

LoOney i njegov dnevnik putovanja!

DAN DVADESET DRUGI: PRIJATELJ MANJE

Disclaimer: Dnevnik putovanja na žalost nije obogaćen fotografijama jer trenutno nisam u mogućnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popuniću vizualne rupe.

Dženis se, naravno, uspavala za zoo vrt. Čekali smo da se probudi i polako spremali uobičajene stvari za izlazak napolje: rezervne majice, flašice sa prečišćenom prohlađenom vodom, mapu na engleskom, mapu na kineskom, male peškire i fotoaparate. U nekom trenutku smo pomislili da je najbolje da krenemo bez nje ali želeli smo da ispoštujemo dogovor. Zoo vrt je relativno daleko i ako krenemo bilo kad posle 12, nećemo stiči da ga vidimo celog jer je ogroman.

Čekajući uspavanu kinesku lepoticu, gledali smo malo lokalni tv program. Na sedamdesetak kanala, koji su u osnovnoj kablovskoj ponudi, preovlađivale su sapunice. Sve istorijske, ratne, ljubavne, političke serije imaju jednu sličnost, a to je mali budžet i preglumljivanje. Baš kao kod nas. Ipak, primetio sam i dve visokobudžetne serije, jedna je neki vojno-istorijski spektakl a druga kung-fu bajka ili legenda. Na nekom kanalu su kineski filmovi, a na 15 državnih kanala su crtaći (ovde je najpopularniji lik neka koza), spotovi, ponovo filmovi, serije, vesti i snimci koncerata omatorelih zvezda koje pevaju sad već evergrin hitove jako čudnim piskutavim glasom (način pevanja određuje žanr). Ovo poslednje podseća na koncerte vojnog orkestra na čelu sa Vojkanom Borisavljevićem gde u duhu Beogradskog Proleća svoje hitove pevaju Đorđe Marjanović, Lado Leskovar, Lola Novaković i Radmila Karaklajić uz “moderno” pojačanje u vidu Ivana Bosiljčića i Mine Lazarević, koje prenosi RTS. Samo sa boljom scenografijom i nešto boljom rasvetom.

Saletu je zazvonio mobilni. Otac Saletove devojke ga je još u Beogradu zamolio da ponese vozačku dozvolu njegove supruge. Svestan sam da ova rečenica zvuči komplikovano ali bolje vi pročitajte još jednom nego da vam dodatno objašnjavam. Preko telefona su se dogovorili gde da se nađemo kako bi izvršili primopredaju.

Ne treba reći da smo batalili zoo vrt. Ostavili smo Dženis da spava i pod punom opremom krenuli do Sanlituna, centra Pekinga, kako bismo se našli sa gospodinom Draganom. Pokupio nas je taksijem i odvezao do svog stana. U Pekingu je malo duže od nas ali je njegovo poznavanje grada evidentno manje nego moje. Na kraju krajeva on je ipak došao ovde da radi tri nedelje ranije i nema mnogo prilike za snalaženje. A ja sam, kao što znate, prešpartao ovaj grad i pokupio korisne informacije, esencijalne za jeftin a kvalitetan boravak. Mislim da sam odmah počeo da se šepurim i prenosim svoja saznanja.

Draganova supruga nas je dočekala sa ručkom koji je u ovom trenutku bio upravo ono što mi je trebalo. Svinjske šnicle, krompir pire, šopska salata i hleb. Srpski ručak! Ovo je bio šok za moj organizam. Ponovo sam se osetio kao stari ja. A onda smo izašli napolje. Znate već, vlaga 80% i vrućina kao u rerni.

Moja ideja je bila da obiđemo pekinška veštačka jezera, pravljena za cara lično. Postoje dva jezera, jedno za dnevne aktivnosti - Bei Hai, jedno za noćne - Hou Hai. Zvuči vam poznato jer sam Hou Hai obišao juče sa crncem, Alexom, Saletom i Milanom. Moj cilj je bio da se vratim na isto mesto kako bih na kraju ipak vozio brodić.

Iskoristili smo smiraj dana za šetnju po obali Bei Haija. Puno penzionera se tuda šeta i razgiba. Deca trčkaraju okolo bez gaća (pantalone imaju rupe pozadi za instant sranje) a kineski turisti ne izlaze iz onih vozića na struju što voze u krug. Mrak je padao brzo pa smo se vratili na ulaz sa kog smo krenuli u šetnju, jer je odmah preko bulevara od osam traka ulaz u Hou Hai.

Odmah sa vrata smo seli u Starbucks i pili kafe na tri sprata sa šlagom i ko zna čime ne. Doduše ja kafu ne pijem pa sam uzeo toplu čokoladu. Neverovatno je ali baš mi je legla po vrućini. I onda su mi ispunili želju. Vozio sam jebeni brodić na elektromotor čuku vremena po jezeru, od obale do obale, oko ostrva sa pagodom i slično. Iako je sudaranje po jezeru uobičajeno, sudarili smo se samo jednom. Nije baš lako kontrolisati kormilo, a jezero je u tom trenutku bilo puno brodića.

Puni utisaka, pozdravili smo se sa ovim dragim ljudima koji su nam ulepšali dan i mahali im dok ih je taksi odvozio. Pre toga su nam ponudili da se preselimo kod njih jer smo, verovatno previše, kukali o tome kako je kod Milana nezgodno. Naravno, ljubazno smo odbili.

Zaputili smo se ka metrou nadajući se da smo stigli na poslednju vožnju, ali dočekala su nas zaključana vrata. Milan nam je već pisao kako je krenuo kući. Ključ je bio kod nas. Istrčali smo iz metro stanice. Uhvatiti taksi u Pekingu je, još jednom se pokazalo, neverovatno teško kad nisi Kinez. Ali uprkos svemu, uspeli smo da uhvatimo jedan i da mu objasnimo gde idemo. Pre i tokom vožnje, Milan je zvao 3-4 puta. Bili smo prilično daleko od kuće i zaista nam je trebalo dosta vremena čak i kolima (nakon što smo ih predugo juruli po ulici).

Milan ima običaj da posle posla svrati do čuvara ulaza u kompleks zgrada među kojima je i zgrada u kojoj stanuje, a i mi sa njim. Sa malim brkom on proćaska i tako uvežba još pokoju reč. Iako bi sedeo sa njim i ovako, ovoga puta je čekao nas da se stvorimo sa ključem. Ali pre nas se stvorio brkin šef. Kada je video civila koji mu smara zaposlenika, počeo je da urla. I tako je Miki doživeo neprijatnost od strane čoveka koji jednostavno ne želi da mu neko ometa radnike. Za to je Milan krivio nas. Zašto jednostavno nije seo u restoran?

Stigli smo u kraj petnaest minuta posle Milana, zato što taksista nije mogao da ubode baš pravu ulicu, nego nas je odvezao do internacionalnog studenskog kampusa, pretpostavljajući da idemo tamo. Kampus je udaljen pet minuta hoda i nagazili smo najbrže što smo mogli.

Čim nas je video, Milan je počeo da urla na nas. Uzeo je ključeve i rekao kako ih više nikada nećemo dobiti i kako od sad moramo da planiramo naše vreme prema njegovim potrebama. Gutao sam knedle do stana. Sale me je pogledao i sve mu je bilo jasno. Pokušao je da smiri Milana. Ušao sam u njegovu sobu da iz svoje torbe uzmem presvlaku i slično. Izbacio me je napolje i rekao da od sad zaključava svoju sobu da ne bismo mogli da vršljamo po njoj, što isključuje korišćenje interneta i ostavlja nas sa torbama u nezaštićenoj dnevnoj sobi kroz koju prolaze čudni prijatelji njegovih cimera. A onda je rekao da Sale i ja moramo da odnesemo neke njegove stvari nekoj njegovoj prijateljici zbog čega god.

Udahnuo sam duboko.

Sav vazduh koji sam imao u plućima sam iskoristio da mu se najebem majke, sestre, svega živog, jer koji nas je kurac zvao milijardu kilometara od kuće sa fiksnim datumom povratka ako neće da se ponaša kao normalna osoba i domaćin svom nekada jako dobrom prijatelju. Da, optužio sam ga da nas je pozvao samo da bismo mu preneli 50 kila novostečenih stvari preko granice. Da, pretio sam mu da ću da ga prebijem ako zucne. I da, na kraju sam ga izbacio iz sopstvenog stana.

Sale je uznemiren rekao da bi trebalo da se smirim. Pogledao sam ga i nasmejao se. A onda se nasmejao i on jer je shvatio da ipak nismo na cedilu. Spakovali smo se, ja sam prebacio fotke sa fotoaparata na moj portabl multimedia plejer, javio se devojci da zna šta se dešava, istuširali smo se i legli svako na svoj kauč.

Pre nego što sam zaspao, Milan je došao da se izvini. Rekao je da je sada tek svestan tenzije koju je pravio dvadeset dana, da se ponašao glupo i tako dalje i tako dalje. Rekao sam da prihvatam izvinjenje iako sam siguran da ga nisam zaista prihvatio. Sedim previše daleko od kuće da bi se neko od koga u takvim uslovima zavisim izdrkavao na mene. Ovo je bio reality check za sve nas. Ali sada sam imao gde da odem.

Na moje reči da odlazimo u hostel čim ustanemo, Milan je napravio poslednju grešku, koja ga ja koštala našeg prijateljstva. Znao je da nemamo para, znao je kakvi su hosteli i ipak mi je rekao: “Pa dobro, možda je i bolje da se razdvojimo, da svako od nas dobije svoj prostor i da više jedni drugima ne budemo teret.” Malo kasnije zamolio je Saleta da ga ne ispalimo za torbe kad budemo napuštali Kinu.

NASTAVAK SLEDI