LoOney i njegov dnevnik putovanja! DAN DVADESET TREĆI: U BOLJE SUTRA
LoOney i njegov dnevnik putovanja!
DAN DVADESET TREĆI: U BOLJE SUTRA
Disclaimer: Dnevnik putovanja na žalost nije obogaćen fotografijama jer trenutno nisam u mogućnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popuniću vizualne rupe.
Nakon buđenja, brzinski smo pokupili stvari i krenuli ka Sanlitunu. Realno, nismo znali šta nas čeka. Ti ljudi su fini, mi ne želimo da im budemo na teretu, a i nadali smo se da od bitisanja na kineskoj Karaburmi ne postoji lošija opcija. Bićemo izolovani jer imamo svoju dvokrevetnu sobu i kupatilo na korišćenje. To bi trebalo da smanji potencijalnu napetost koju smo mogli da imamo sa novim domaćinima. Međutim, čim smo stigli shvatili smo da napetosti neće biti i da možemo da se ponašamo kao kod kuće (iako smo svesno izabrali da se tako ne ponašamo znate-već-zašto).
Dragan i Sanja su nam dali krevete, kupatilo, kompjuter na korišćenje i hranu, što nam je znatno smanjilo troškove. Ostalo je još nekoliko dana do puta nazad a budžeti su nam se prilično smanjili. Da budem precizan, MOJ budžet se minimizirao a Saletov je prestao da postoji. Dakle, naterali su nas da doručkujemo a onda smo osveženi izašli napolje da se prošetamo po Sanlitunu.
Kod krive Adidas zgrade smo se našli sa Crnjom. Ogroman čovek. Morao sam da ga pitam kolika mu je kara. Prvo smo se malo bunili sa inčima, pa smo onda krenuli da prebacujemo svoje centimetre u inče i Sale i ja. Lik se hvatao za glavu i smejao. Tek onda smo prebacili njegove inče u centimetre. Dvadeset četiri centimetra da budem precizan. Navodno. Otac mu je verovatno bio konj, pizda mu materina. Što bi rekao moj drug Stefan, koliki god kurac da imaš, želeo bi da ti je još veći. Citiram: “Verovatno bi i Ron Džeremi voleo da mu je još veći,” pizda i njemu materina. Da, Stefan je izgovorio svemirsku mudrost i istinu, a Sale i ja smo se pokunjili uprkos zdravom razumu. Jer koji će ti kurac toliki kurac, je l’?
Sledeći zadatak nam je bio da vratimo ključeve od stana na kineskoj Karaburmi Milanu. On se nalazio sa Aleksom upravo na Sanlitunu posle posla, pa smo želeli da iskoristimo priliku i damo ključeve Aleksu bez viđanja sa Mikijem. Ali ne, našli smo se svi zajedno. Ja sam bio neprijatan, Sale se ponašao normalno ali rasterećeno (jer više ne stanujemo sa tipom), Crnja je negodovao zbog prošlog zajedničkog druženja ali se pravio da mu je svejedno, a Aleks je bio ćutljiv. Milan se ponašao kao da je sve u redu iako je sve vreme nailazio na prepreke.
Ponovo smo završili zajedno u restoranu. Ja sam bio u fazonu da jedemo i da idemo. Naravno da nije bilo kako sam ja želeo. Ha! Dok su Milan i Aleks klopali (Miki me je čak ponudio da probam te neke pomije) nas trojica smo razgovarali. Sale i Crnja su pili pivo a ja Sprajt. U Pekingu je toliko sparno i vruće da poželim da sabijem koji god napitak da mi je u ruci. Popio bih Sprajt na iskap i onda bih popio još šest. Ali morao sam da se iskuliram, ogromne količine novca sam u Kini dao na napitke kada bolje pogledam. Pio sam oko 4 litre tečnosti dnevno a sve sam kupovao.
Večera sa ovim ljudima me je iscrpila. I sve vreme sam se osećao kao da sedim sam sa sobom u oskudnom pekinškom uličnom restoranu. Za dvadeset i kusur dana nisam se pošteno odmorio. Biti turista u Kini je zahtevno, a dosta mi je energije odlazilo na međuljudske odnose. Odjednom sam osetio neviđeni umor. Kada smo se razišli sa društvom, vukao sam se do kuće kao da su mi kosti od čelika.
Pozdravili smo se sa našim novim domaćinima, bacili pogled na net, okupali se i legli da spavamo. Znate ono kad imate nekoga u sobi, brata ili prijatelja, pa kad ugasite svetlo i onda još malo čavrljate dok ne zaspite. Naš razgovor je bio: “Super je ovo…” i “Jeste.” Sekund kasnije, vrata naše sobe su zaštitila ostatak prostranog stana od preglasnog hrkanja. Trgla me je poruka na mom NCKLA telefonu. Devojka mi je slala ljubav iz Beograda a ja nisam imao snage da joj odgovorim.
NASTAVAK SLEDI
