Filmed in LOONEYRAMA!

LoOney i njegov dnevnik putovanja!

DAN DVADESET ČETVRTI: SREĆNA DOLINA

Disclaimer: Dnevnik putovanja na žalost nije obogaćen fotografijama jer trenutno nisam u mogućnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popuniću vizualne rupe.

Pokušali smo da idemo prevozom. Kunem se da jesmo. Međutim kada smo Sale i ja na poslednjoj stanici izašli iz autobusa, pred nama je bilo prostranstvo nalik Novom Beogradu. Beskonačni niz suludo visokih i evidentno stambenih višespratnica načičkanih jedna pored druge duž preširokog i predugog bulevara. Ah.

Mapa nije mogla da pomogne pa smo jednostavno uhvatili taksi do Srećne Doline. Ne, to nije kvart u kome raskalašne devojke loše manikiranim prstićima izazivaju srećan završetak masaže koja je na početku bila sasvim uobičajena. Happy Valley je luna park. Otvoren je 2006. godine, ali već sada izgleda malo fucnuto. Park je podeljen na šest tema (Čarobna Šuma, Atlantida, Izgubljeno Carstvo Maja, Šangri-La, Kraljevstvo Mrava i Egejsko More) i sadrži preko 40 vožnji koje, kako smo saznali već na ulazu, ne rade uvek sve. Karta košta sulude dve hiljade dinara.

Ja nisam fan vožnji koje se vrte, dižu i propadaju što je automatski značilo da na većinu vožnji ne želim da idem. Čovek da se zapita zašto sam uopšte tu. Ali želeo sam da vidim. Ipak je ovo kineski Diznilend. S druge strane, Sale je skoro bio u pariskom Asterixlandu i bio je pun utisaka. Hteli smo da vidimo da li Srećna Dolina može uopšte da ga usreći posle, kako on kaže, neverovatnih vožnji u Francuskoj.

I ne, finalni utisak je bio da sve ovo jednostavno ne vredi vremena i novca, ali plan je bio sklopljen i tamo smo proveli šest sati. Ali, neću da škrtarim na opisu, evo kako je sve proteklo.

Na ulazu nas je dočekao crnački duo koji je na sceni repovao neke čudne pesme koje ne znam. Mogao bih da se zakunem da su u jednom momentu pevali i na kineskom. Dok smo Sale i ja tumačili mapu parka, počela je i treća pesma - jedan od hitova Black Eyed Peas. Kineščići su đuskali skupljeni oko bine verovatno nemajući pojma da ovi pevaju tuđu pesmu. Realno, Kinezi i pop kultura ne idu ruku pod ruku. Ispostavilo se da Džordž Majkla znaju po dve pesme. Prva je Freedom a druga je neka belci-ne-znaju-koja pesma, može biti da je iz Wham faze a možda je i b strana singla. I zato su ovi Nigerijci mogli da prodaju i pesme Nedeljka Bajića Baje kao svoje, niko ne bi odreagovao.

Ubrzo smo shvatili da su redovi za vožnje preogromni. Stotine kineza stoje u redu za po jedan rolerkoster. Vrhunsko razočarenje. I onda smo morali da rešimo prioritete. Sale je izrazio želju da ide na Trojanskog Konja. Red smo čekali četrdeset minuta, ja sam seo u gledalište a Sale je seo sa 30tak ljudi na džinovsku ljuljašku. Mašinerija rotira ljuljašku ka napred ali se i sama ljuljaška rotira tako da se ljudi odjednom vrte na dva načina. Neko vreme stoje i naglavačke. Jedno je sigurno, sedišta su napravljena za Kineze jer su Saletu visile noge više od svih, a kad su ga okrenuli naopako, jedva je disao od zaštitne pregrade.

Na sledeću vožnju smo išli zajedno. To je bio Majanski voz, rekao bih za mlađu populaciju. Ali meni je i to bilo prestrašno. Čekali smo pola sata za dva kruga osrednje brzine (‘teo sam DUMREM) a na moju nesreću voz je “izletao iz šina”, propadao i krivio se radikalno desno a bogami i levo. Let’s NOT do that again!

Sale je onda otišao na Slingshot, napravu koja te digne u nebo a onda te baci dole kao da sutra ne postoji. Ja sam želeo da idem na Supermena gde si zakačen potrbuške u Supermenovoj pozi za letenje i nadlećeš luna-park, no red je bio zaista predug. Kao i za Odisejevu vožnju gde prosto sa neke bedne visine bućneš u vodu. Turisti koji se ne snađu brzo i ostanu na mostiću budu mokri do gole kože. I to se stalno dešava i presmešno je jer se nije desilo i meni. No vlaga je ionako tu, stepeni ima bar 40 pa je svejedno.

Zanimljiva pojava na koju smo naišli je neka vrsta gumene ploče pod malim nagibom oivičena sunđerima, koja se vrti sve brže. Ljudi leže na ploči i pokušavaju da se održe tako da ne odlete sa ploče u sunđere. Pobedila je jedna devojka, ali joj opasno nije bilo dobro posle toga. A jedan momak je odleteo jer je bio lagan i isprevrtao se tako da je mene zabolelo.

Pored onih 2000 dinara, pojeli smo i popili još dosta. Mnogo je bilo toplo i dehidracija je bila iza ćoška pa smo se nalivali tečnostima. Naravno ovde je sve malo skuplje nego u gradu. Za hranu se kupuju bonovi. Na svakom ćošku ima suvenira. Primetna je pojava da Kinezi ne žele da hodaju po parku i svi trotočkaši na struju, bicikli i autići na pedale su bili razgrabljeni. A vozače u žurbi, kao i na ulici uostalom, ti kao pešak moraš da izbegavaš. Saleta su užasno nervirali. Ponekad je zabavno gledajući ga kako negoduje na ponašanje braće Kineza. Ali ponekad. U zemlji koja se mnogo razlikuje, a ti si gost, treba biti tolerantniji prema domaćinima. Oni su navikli da rade sve onako kako rade, a naše je da se na kratko priviknemo na okolinu. Jer zašto ići preko pola sveta ako ćeš da mrziš okolnosti u kojima si se našao?

Za našu poslednju vožnju sam bio kriv ja. Kažem kriv jer sam sve vreme insistirao na prokletoj vožnji brodićem, nadajući se da je uzbudljivo. A i, kao što znamo, mnogo volim brodiće! Čekali smo sat vremena. Od tih sat vremena, pola sata smo proveli u najlon kesama koje nas štite od kvašenja. U brodiću je voda bila do članaka, kao i na sedištima. Pantalone su nam odmah bile kao da smo se upišali. Vožnja je trajala petnaest minuta. Prvo smo napravili par krugova oko veštačkog jezera, a onda smo ušli u kanal gde plastične afričke životinje nemo stoje, često gađane đubretom koje nikad nije pokupljeno. Zvučnici koji stoje na otvorenom, često ispred životinja, puštaju zvuke džungle i krike divljih zveri. Wow. Glupo.

Izašli smo kao pokisli. Ustvari, čemu reč “kao”? Potpuno smo pokisli. I fizički i duhom. Aleksandru nisam mogao dovoljno puta da se izvinim. Najkraćim putem smo došli do izlaza, to jest mesta na koje smo i ušli. Pre nego smo stigli da reagujemo, presekla nas je parada. Razvukli su traku poput one policijske za uviđaj, a drumom su prolazile pokretne sene sa raznim plesačima. Svi do jednog su bili belci. Momci su sjajno igrali, devojke su bile zavodljive i polugole. Mislim da oni tu rade mesecima. Simptomatično je bilo to što su nama dvojici cice sa kamiona slale poljupce i nekako se dodatno guzile. Jedna je mahala Saletu. Šteta što su bile gabori. Ali u isto vreme, shvatio sam koliko sam napaljen jer 24 dana nisam imao nikakavu formu seksa. Ok, dešava se da muškarac nema seks, to je sasvim normalno ali ne zadovoljiti sam sebe makar malo u mesec dana je suludost. Šta da radim, okružen sam cimerima. Delimo sobe, tuširamo se ko na traci, u wc-u se ne zadržavamo… U glavi mi je mali armagedon.

Izmoreni, ali prosušeni u Meku i suludo dugoj autobuskoj vožnji, stigli smo na kinesko Dedinje u diplomatski kvart. Malo smo se osvežili i presvukli i nedugo zatim sa našim dragim domaćinima krenuli u prodavnicu tehnike, vrlo sličnoj našoj Tehnomaniji, kako bismo im pomogli da izaberu usisivač i televizor. Izbor televizora je bio peripetija za sebe ali mislim da je sve ispalo kako treba.

Kada smo došli kući, okrenuli smo broj preko koga se naručuje McDonalds za kućnu dostavu. Jedva smo se sporazumeli sa ljudima, to jest mislili smo da smo se sporazumeli. Hrana nikada nije stigla. Umorni, gladni i pomalo besni, otišli smo u krevete. Malo sam se dopisivao sa bratom i devojkom preko smsa pa sam, ležeći na leđima, nekoliko puta ispustio mobilni na glavu kljucajući. Odložio sam mobilni na sto pre nego što je uspeo da mi upadne u usta pri hrkanju.

NASTAVAK SLEDI