Filmed in LOONEYRAMA!

LoOney i njegov dnevnik putovanja!

DAN PRVI: BEOGRAD – BECH – PEKING

Disclaimer: Dnevnik putovanja na zhalost nije obogacjen fotografijama jer trenutno nisam u mogucjnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popunicju vizualne rupe. Takodje izvinjavam se zbog ch, cj, dzh, sh, zh jer ja tako inache kucam kada na kompu nema domacje latinice.

Na beogradski aerodrom Nikola Tesla sam doshao pre nego shto je trebalo. Pratili su me brat I devojka. Austrian ima problem sa softverom za chekiranje pa sam praktichno izvisio za mesto u avionu. Ja se uvek nasekiram da na kraju necju otputovati, ali video sam lica ljudi koji svakodnevno putuju i izgleda da je medju njima ovo bila uobichajena pojava. U frci i panici devojke u crvenom su me odgurale u Jatov avion, toliko brzo da nisam ni stigao da se pozdravim sa mojima. Tutnule su mi neki papir koji sam potpisao i chovek iz Jata mi je rekao da na njihovom letu za Bech nema obroka. Nisam doruchkovao jer je bilo 7 ujutru i stomak mi je krkljao od nervoze ali mi je bilo svejedno da li postoji obrok na jednosatnom letu. U sushtini, upala mi kashika u med jer za razliku od Austrianovog Fokera, Jatov ATR je PRAVI avion. Znao je da dune vetar I da nas izdruska I sletanje je bilo bampi, ali osoblje je superljubazno i na kraju sam dobio sendvich.  

U Bechu sam imao da potroshim 3 sata. Ispostavilo se da to nije jedina stvar koju sam mogao da troshim. Onaj papir shto sam potpisao je odshteta za nanet avionski bol I to u evrima. Sto dvadeset pet njih da budem precizan. Dobio sam kreditnu karticu sa tom svotom I na prvom ATMu sam digao lovu. I onda… Saher torta, Mocart kugle, duty free shop. Ceo fazon.

I sve to je stalo u sat vremena. OStala dva sata sam bio na gejtu D28 gde su slozhno Albanci chekali avion za Tiranu, Srbi za Beograd a stotinu Kineza I ja avion za Peking. Austrianova sluzhbenica cepachica karata poreklom iz Shpanije me je sa osmehom na chistom srpskom pozdravila I pozhelela srecjan put. Josh uvek shokiran, doshao sam do onog carinskog prolaza gde me pak dochekala plava Austrijanka velikih chnisam imao kad da reagujem iako po svojoj prirodi verovatno bih, jer sam uzhurbano bacao stvari u plastichnu kutiju za rentgen.

Mozhda previshe davim sa detaljima. Evo jedan pasus o letu do Pekinga. Lako sam nashao svoje sedishte iako je avion prilichno veliki. Economy class vam je kao voz  Zheleznica Srbije. Samo chistije. Za mene debelog, sedishte je bilo preusko. U sushtini let je bio kao po loju dok nismo preletali Sibir shto je celokupna druga polovina putovanja. Tu s vremena na vreme krene poneka turbulencija. In flight entertainment je bio okej, puno filmova, serija, muzichkih spotova. Jas am ipak 8 od 10 sati leta prespavao. Bio sam budan za obroke.  Jedan se sastoji od ljutkaste dinstane piletine sa nudlama I povrcjem, kupus salate I prshute, malog butera, hlepchicja i saher torte. Drugi je bio shunka sir salama, buter, dva hlepchicja, grozhdje, onaj malecki paradajz, vocjni jogut I dzhem. Jesti te minijaturne obroke u uskom sedishtu garantuje laktanje sa kolegom putnikom, ispadanje grozhdja u krilo I lomljenje plastichne viljushke. Sve kalorije gubite odmah, muchenjem. Stjuardese Austrijanke su hladne ali pravedne I sa velikim lazhnim osmesima su nas ispratile iz aviona.

Izlazak iz aviona je trenutak kada josh uvek niste spremni na sve. Cheka vas hodnik, pa pasoshka kontrola, pa prtljag… Svi aerodromi su slichni, mislio sam. Majku ti tvoju shta je ovo?? Pekinshki aerodrom je nov I luuud. Nisam morao da hodam, pokretne trake su svuda. Pasoshka kontrola je “pogledajte u monitor” KLIK “izvolite”. Od shoka, nisam prepoznao torbu. Tri kruga. Moj drug Milan, kod koga idem, poslao je vozacha Kineza koji ne zna ni jedan jezik sem kineskog. Imao je natpis VLADIMIR MARKOVIC LUMI. Okej, mozhdnije ubo nadimak ali znao sam da sam to ja.

Moj prvi utisak o Pekingu iz automobila je vecj bio izgradjen 10 minuta kasnije. Guzhve su uzhasne, saobracjaj je divalj. Jedni na druge nalecju autobusi I bicikli, improvizovani mini taksiji I djubretari koji stoje na sred druma I chiste. Od prashine ne mozhe da se dishe a ni gleda. Sunce se ne vidi a vlaga je gora nego u Beogradu. Ima brat bratu 40 stepeni I zvanichno je najtopliji jun ikada shto vodi ka najtoplijem letu ikada I izuzetno visokim temperaturama. Vozach me je istovario na Karaburmi. Mislim, to vam je takav kraj. Milan tu sa dva cimera iznajmljuje trosoban stan. Nakon shto sam se smestio I javio devojci preko Skajpa, upoznao sam cimere. Nesimpatichni Britanac Alex I jako simpatichni Japanac Koske. Milan mi je uvalio doruchak, neku kao palachinku punjenu salatom I oljucjenim hrskavim belancem. Hm. To veche, Aleks je prevario svoju devojku sa Dzhenis, koja je inache bila moj danashnji vodich. Dzhenis je, naravno, Kineskinja koja ne voli da belci izgvaraju njeno pravo ime Von Xiao Lan. Mene  je zgotivila jer sam ga “otpevao” kako treba. Kineske rechi moraju pravilno da se otpevaju jer inache imaju drugachije znachenje ili jednostavno ne znache nishta.

Dzhenis me je vodila, neuspeshno, u policiju da se prijavim. To kao mora. Medjutim doshli smo u neko nezgodno vreme pa nam rekli da dodjemo sutra. I to je bilo to od mog shetanja kroz Peking za prvi dan. Dobio sam blagu sunchanicu, a josh uvek pod dzhet legom, doshli smo kucji da se umijem. Ona je otishla u shvaleraciju dok ja odspavam. Bio je jedan sat popodne. U sledecjem trenutku, budi me interfon u 6 popodne. Milan je doshao sa posla (prevodi softver na srpski za Huawei smart mobilne), Koske kuka da je gladan, Dzhenis je upravo stigla… Idemo  na vecheru!

Ulice ovog kraja kome nisam zapamtio ime (Karaburma) ima lokale koji bi uplashili I najprljavije najzapushtenije ljude. Dzhenis me je naterala da u jednom limenom, shtrokavom, prashnjavom lokalu sa raspar stolicama I najlonom umesto vrata, probam doufu (tofu). Uh majku ti jebem. To vam je toplo nekiselo mleko od sojinog zrna u formi chudnog pudinga koji pliva u supi sa lukom, ljutim paprichicama I kikirikijem. Oh gadosti. Dva zalogaja I molio sam za milost. Onda smo otishli u neki lokalni restoran koji je kao ozbiljniji restoran. Mislim ima statue zmajeva I to. I dalje nema vrata. Klopa je bila mnogo ukusna, ja iznenadjujucje dobro baratam shtapicjima. Za nas chetvoro, vechera je koshtala 600 dinara. Otishli smo do supermarketa da kupimo neke neophodnosti tipa toilet papir a onda smo promenili restoran, nagore.  Ali evo za trenutak par rechenica o supermarketu. Supermarketa ima na svakom koraku ali se spolja ne vide jer su vrata, nikad necjete pogoditi, od najlona. To je valjda da sva ta silna prashina ne bi ulazila. Ali poshto vi MORATE da udjete, prashina sa najlona zavrshi NA VAMA. Unutra, ljubazne zhene dizhu cenu kada vide da niste kinez, shto se vidi iz aviona. Tu kupujete najpre vodu sa kung fu izvora (moja lokalna shala) a odmah zatim I koka-kolu koja je, tvrdi Milan, znatno sladja od nashe. On ochigledno godinu dana nije pio ono nashe sranje od kokakole koje ima ukus shecjera sa malo negazirane vode. Srecjan vam 125ti rodjendan shtekare! Ova kineska je super. Kinezi je uglavnom  ne vole, piju neke ajs tijeve sa tri kile shecjera od kojih mi je kiselina dosegla maksimum. Ushlogirao sam se poshteno, hrana je ljuto slatka, picja su preslatka, slatkishi su nejestivi. U supermarketima sve je kinesko I uglavno chudno. IMaju lazhni pringls chips, imaju silne grickalice ukljuchujucji meso na shtapu… I imaju kondome koji su u pakovanjima od 12, koji koshtaju 120 dinara te su praktichno beskorisni skoro svakom strancu. Dosta o supermarketu. Dakle, kao shto sam rekao, promenili smo kafanu nagore. Seli smo u bashtu, jer restoran je ustvari samo bashta. Tu su neki ljudi koji su nam se pridruzhili jeli alge sa kikirikijem I neke salate sa puno luka. Oko ponocji smo se razishli I vecj u jedan bili smo u krevetima.

NASTAVAK SLEDI