LoOney i njegov dnevnik putovanja! DAN DRUGI: 798, DASHANZI ART DISTRICT
LoOney i njegov dnevnik putovanja!
DAN DRUGI: 798 – DASHANZI ART DISTRICT
Disclaimer: Dnevnik putovanja na zhalost nije obogacjen fotografijama jer trenutno nisam u mogucjnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popunicju vizualne rupe. Takodje izvinjavam se zbog ch, cj, dzh, sh, zh jer ja tako inache kucam kada na kompu nema domacje latinice.
Nakon jedva prospavane nocji, Milan je ustao u 6 ujutru kako bi ishao na posao. Jas am ionako bio polubudan pa sam se umio I krenuo sa njim da mi pokazhe gde je stanica metroa / busa kao I palachinke sa povrcjem I ljutkastim belancem koje se prodaju samo ujutru. Ispred limenog shtanda za palachinke je bilo 8 ljudi, a Milanu se zhurilo pa smo se pomerili 20 metara do limene tezgice na tochkovima gde shtrokava baka prodaje vrucje lepinjice punjene nekom svinjskom shunkicom I przhenim jajetom uvaljanim u soju I opet neshto ljutkasto. Da, mozhda je shtrokavo ali je mnogo ukusno. U normalnim okolnostima, u Beogradu, gde je rizik jesti pljeskavicu na Slaviji, doruchak kod ove bake nikome ne bi pao ni na kraj pameti.
Vratio sam se gajbi da srochim onaj prvi blog, te sam u podne krenuo da se nadjem sa Fengom. Feng se ustvari izgovara Fng ali nekako mi glupo tako da pishem. Seo sam na bus koji me vodi do mesta gde bi trebalo da se nadjem sa Fengom. Na zhalost, malo sam se zbunio pa sam otishao stanicu vishe pa sam se onda vracjao stanicu ali peshke. Reshio sam da ako vecj kasnim pogledam malo Kineze u ochi u prijatnoj shetnji. Shetnja bi bila prijatnija da vlaga ne chini da sam mokar do gole kozhe 24/7.
Elem, Feng je umetnik. SLikar! Milan mu je dao zadatak da me vodi u 978. To je cela jedna oblast u severoistochnom centralnom Pekingu. U sushtini, to je jedan dzhinovski, I stvarno mislim dzhinovski, outdoor BIGZ. Nekada je to bila fabrika elektronike, danas je art & design centar i, praktichno, pekinshki SOHO. Na ulicama se sve vreme neshto deshava, snimaju se spotovi, filmovi, fotografishu se umetnichke fotografije I editorijali. A u bivshim fabrichkim postrojenjima I magacinima su galerije koje idu od malih neuglednih do ogromnih urbanih, preko onih besprekorno I skupo dizajniranih u kojima su I kaficji. Chuo sam das u nocju tu najbolje zhurke I da chak postoji deo u kome ljudi zhive, ali ostao sam “samo” do 7 popodne. Pogledao sam vecjinu izlozhbi koje su bile u ponudi. Kao I svuda na svetu, 70 posto izlozhene umetnosti je smecje. Uslovno recheno. 30 posto je zaista smecje, 40 posto su stvari koje se meni lichno ne svidjaju ali bi se nekom drugom mozhda I dopale. Ali onih 30 posto dobrih stvari bih voleo da vidim I ovde kada se jednom I kod nas umetnost proshiri van BIGZA I CHOOMICHA. Na zhalost, sada vishe ne umem da vam preporuchim imena umetnika chiji radovi su mi se svideli. Napisao sam na papiricj ali sam ga u medjuvremenu izgubio.
Svideo mi se koncept muzeja Childhood Memories. Jedan deo postavke su fotoshopirane chuvene fotografije komunistichkih sednica sa istovetno obuchenim kinezima, multipliciranim tako da izgleda da ih ima mnogo vishe I da jednolichnost dolazi do izrazhaja. A ima i rekreiranih slika i fotografija tipa Poslednje Vechere ali sa Dzhiajdzhojcima u glavnoj ulozi. Svidela mi se koceptualna izlozhba Secjanja Koja Bole jedne kineske umetnice koja je nekoliko pricha o najbolnijem secjanju pretochila u osam slika na kojima preovladjuje jedna boja I predmet koji se povezuje za secjanje. Uz to su bile prikazane I fioke sa upakovanim secjanjima (fotografijama), I tako dalje. Bilo je par dobrih izlozhbi studenata primenje umetnosti iz Pekinga. I video sam dve fantastichne izlozhbe slika (oba autora su Kinezi).
Tu se nalazi I Kineski Muzej Kontemporarne Umetnosti u kome ima par zanimljivih instalacija i prilichno dobra prodavnica mladih pekinshkih dizajnera. Shteta, nije dozvoljeno fotografisanje. Ustvari, fotografisanje nije dozvoljeno u vecjini galerija, pogotovo u onima u kojima su DOBRE stvari. Heh.
Kada smo zavrshili sa obilaskom 798, Feng I ja smo se zaputili u Sanlitun. To vam je kao meshavina Knez Mihajlove i trzhnog centra Ushcje. Ovde se nalaze svi belci I sve zgodne, lepe Kineskinje koje zapravo koriste parfem. Poshto Kinezi generalno ne koriste te zapadnjachke perverzije. Ali moram da kazhem da u zatvorenim prostorima tipa metro, bus I slichno nemate utisak da ne brinu o higijeni. Ne mirishu, ali i ne smrde. Dok recimo ulice imaju taj tezhak “kineski” miris. Najpre jer su restorani na svakom cjoshku a sve shto je u loncu se pomalo doprzhi ili dodinsta.
Moj drugi obrok za taj dan je bio u Meku. Dobio sam kung-fu panda bonove sa popustima na odredjene kombinacije klope I za 400 dinara jeo mnogo vishe nego shto bi to mogao u Beogradu. Pojeo sam big mek (to vam je jedini hamburger, sve ostalo je piletina jer oni govedinu ne vole), dva velika pomfrita (shto bi u Srbiji bio jedan I po veliki pomfrit), suludu kombinaciju sprajta sa sirupom od ananasa I sladoledom na vrhu I bukvalno litar kokakole. Tu nam se pridruzhio i Milan koji je vecj navikao na ukus sladoleda. Milan bash bash obozhava sladoled. A u Kini je sladoled od sojinog mleka. Generalno su kao nacija laktozno netolerantni. Stoga ni sladoled u Meku nije bash pravi. I duplo je manji.
Zanimljivo je, Kinezi me posmatraju kao chudo jer sam debeo. Feng me je chak pitao zashto sam debeo. I nije prvi. Oni zapravo ochekuju da im dam pravi razlog. Bilo mi je glupo da objashnjavam kako jedem pogreshno I mnogo I ne zhvacjem I ne volim sport. Moj univerzalni kineski razlog za debljinu je chokolada. Kad im kazhem da sam debeo od chokolade, klimnu sa razumevanjem. Oni chokoladu ne vole I ubedjeni su da je to izvor debelosti u svetu. Chokoladu ovde retko mozhete I da kupite. Verovatno ima soje u sebi kao I svi ostali “mlechni” proizvodi.
Druga zanimljiva stvar ovde je da kad imate puno dlaka na telu, to znachi da ste vishe mushkarac od drugih mushkaraca. Vecj par puta su me male zhenske ruke ispipale po rukama a I grudima. U prevozu, mushkarci me gledaju podozrivo jer sam, jelte, debeo. Malo me chak gledaju sa visine. Medjutim ja povuchem majicu I lagano se pocheshem ispod vrata, dovoljno da posramim posmatracha. UVEK upali. I kad smo vecj kod neprijatne price o dlakama, devojke ne briju pazuhe. Sva srecja pa uglavnom skoro da I nemaju nishta, medjutim nekada zna da vas shokira.
Vratimo se na Sanlitun. Milan, Feng I ja smo obishli robnu kucju The Ya Show, prodavachice su me vukle za rukav I pokushavale da me ocharaju govorecji engleski, ruski… Prichajucji mi da je moja zemlja divna. Mhm. Moram da vam kazhem da nema bezhanja kad vas uhvate. BUkvalno nisam znao kako da pobegnem od jedne, uhvatila za ruku, ne pushta. Sabila me u cjoshak I pricha li pricha. Ja lepo udjem u svoj predator mod, krenem da joj namigujem, shtipkam je za obraz, pa za stomak. Vecj ono malo mi je I samom neprijatno. I riba mi pusti ruku I kao… A jel bi doshao sutra? Ne, ne bih. Iako sam rekao da bih.
Desetak stanica metroa kasnije, oprao sam kineski mlechno beli vazduh koji se teshko udishe sa sebe. Hteli smo da izadjemo sa Kosketom na vecheru (iako ja svakako ne bih jeo) ali je pala kisha. U 11 sam zaspao na kauchu.
NASTAVAK SLEDI
