LoOney i njegov dnevnik putovanja! DAN TRECJI: U PREVOZU NEMA SHTA DA SE VIDI
LoOney i njegov dnevnik putovanja!
DAN TRECJI: U PREVOZU NEMA SHTA DA SE VIDI
Disclaimer: Dnevnik putovanja na zhalost nije obogacjen fotografijama jer trenutno nisam u mogucjnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popunicju vizualne rupe. Takodje izvinjavam se zbog ch, cj, dzh, sh, zh jer ja tako inache kucam kada na kompu nema domacje latinice.
Po prvi put sam se fino naspavao. Malkice imam problem sa kauchom jer je previshe mekan za moju jadnu kichmu. Sav se iskrivim. Medjutim poshto sam dan ranije presvisao od hodanja, zaspao sam ko klada obuchen. Milan obichno odlazi rano ujutru na posao a ja tad lepo ustanem I preselim se kod njega u sobu. Tu je mir, tu je kompjuter. Teretana, poljana, milina.
Poshto sam ustao u 9, chekao sam da se pojavi Dzhenis. Kinezi su generalno prespor narod. Sve chekate sto godina I uvek ste na granici strpljenja. Da naprave hranu recimo, pa da naplate… Milan kazhe da je jednom u bolnici chekao satima a morao je da popunjava silne neke formulare. Ono kao umiresh I poslednjim atomima snage ispisujesh 3 strane teksta. Ne brinite, nije bilo nishta ozbiljno. Chudi me da Evropljani ovde ne dobijaju cheshcje eksplozivne dijareje.
Drzhao sam Kosketa na stand by da me odvede u policiju ako Dzhenis omane. Kako bi smo se sporazumeli sa uniformisanim licima nije mi bash jasno, jer Srbin i Japanac u kineskoj policijskoj stanici previshe podsecja na vic koji se nekako zavrshava zatvorom (ne mislim na tvrdu stolicu). Ipak, mala djavolica se pojavila oko 3 popodne pa smo mogli da odemo to da obavimo valjano. Na kineskom. Cela procedura je trajala 10 minuta, dobio sam svoj papir privremene rezidencije. Sharmirali smo policajca, na kraju mi je salutirao. I ja njemu. Ne znam zashto. Ruka je sama krenula.
Malo sam popizdeo shto sam izgubio pola dana chekajucji. Moj prvi obrok u pola 4 popodne je bio sladoled. Trazhio sam chokoladni jer ovde lako mozhete da dobijete neki apsolutno odurni ukus. Najpopularniji je od grashka. KAKAV JE TO SLADOLED?! Grashak chak nije vocje. Fuj. Sve u svemu, moj sladoled je bio (spolja ka unutra) gorka chokolada, sladoled od chokolade, mlechni sladoled, shtangla chokolade sa rizhom. Sladoled mleka video nije. Bio je ukusan ali neverovatno presladak. Bacio sam pola. Shecjerno slepilo, noge se oduzimaju.
Odmah zatim smo se zaputili na bus 728 koji nas vodi od kucje do Tjananmena i zabranjenog grada. U sushtini to je 40tominutna vozhnja jer je ovde sve daleko jedno od drugog. Onako Beograd centar – Novi Beograd blok 45 udaljeno. Posle 20 minuta, pocheo je nevidjeni potop. Znate kad u Beogradu padne kisha pa se vozachi istraumiraju I naprave haos jer se plashe kishe na shofershajbni? Zamislite to u Pekingu, gradu u kome u ustoj traci voze bus, auto i bicikl. Mesto u kome sam prvi put u zhivotu sa dvadeset peshaka prelazio autoput na neobolezhenom prelazu koji to chak uopshte I nije jer je to autoput!!! Znate ono, dignete ruku I kao… Smete da predjete.
KIsha je ukvasila moje planove. OStao sam zaglavljen u auobusu sa Dzhenis I njenom sestrom lezbejkom Chinchin. Kako joj je ona sestra, nije znala da mi objasni. Ovde ljudi smeju da imaju samo jedno dete. Mora biti da je neka for a. Elem, zaglavljeni u auobusu smo bili skoro dva sata. Proshli smo pored Tjenanmena ali nisam mogao da ga vidim od kishe. A i u tom trenutku je pocheo da prokishnjava autobus pa su mi ledja naglo ovlazhila. MAjica I torba su se natopile onoliko. Na kraju smo sishli na stanici Shidan. Pregladneo I mokar do gole kozhe, upro sam prstom u KFC koji mi se smeshio sa sprata prve zgrade na koju smo naishli. Radovao sam se stripsima. KOJI OVDE NE POSTOJE! Na kraju sam jeo Zinger sendvich, chicken popcorn, pomfrit I pepsi koji je bio skaradno razvodnjen. 430 dinara. I dalje jeftinije nego u Beogradu. Pridruzhile su nam se josh dve lezbejke od kojih je jedna (zvacjemo je Dzhastin Biber) Chinchinina devojka. U supertradicionalnoj zemlji kakva je Kina, njih dve smeju da idu ulicom drzhecji se za ruke. Shto nas Srbe nekako chini josh zatucanijim, uvek smo se vadili na tradicionalne vrednosti kada je homoseksualizam u pitanju. I onda ovo. No ne bih da zalazim u vode ljudskih prava i to shta je normalno I ko shta misli o tome. Mislim da je okej da pomenem ovu pojavu zarad uporedbe.
Vecj je bilo 7 sati uveche kada smo se pokupili na metro I to samo zato shto sam jam olio da idemo metroom jer je brzhe. Ove dve su negodovale jer se tada svi vracjaju sa posla pa je guzhva. Pa reko’ dobro shta sad, ja sam navikao na guzhvu.
Povlachim rech, totalno nisam navikao na guzhvu. To nije guzhva. To su ljudi koji vam svojim telima lome kichmu neinteresujucji ih da li ste zhivi, da li dishete, da li ste odrasla osoba ili dete. Mushkarci guraju, zhene vrishte, SVI zhele da udju u metro poshto poto. A ima ih previshe. Linija 1 je najbrzha, a vozachu je trebalo po 5 minuta da zatvori vrata da bi mogao da krene. 8 stanica smo proshli za 40 minuta shto je suludo dug period narochito u takvim (ne)uslovima. Kada smo izashli iz podzemnog prolaza, Chinchin je reshila da kupi neshto da jede, tako das mo Dzhenis I ja stajali na kishi josh 20 minuta chekajucji je. Kucji sam doshao mokar, istraumiran i prilichno nadrkan shto nisam video… BILO SHTA!
Posle tushiranja sam se malo iskulirao. I to bukvalno jer nije bilo tople vode ceo dan. Prichao sam sa Kosketom o animama, popularnosti Hentaia u Srbalja… Shvrljali smo po netu, a posle mi je pustio svoju omiljenu animu PLANETA. Na pola sam pocheo da kljucam I shvatili smo da je vreme za krevet. Ili u mom sluchaju kauch.
NASTAVAK SLEDI
