LoOney i njegov dnevnik putovanja! DAN SHESTI: GIROS, NOKTI I DRUGE GADOSTI
LoOney i njegov dnevnik putovanja!
DAN SHESTI: GIROS, NOKTI I DRUGE GADOSTI
Disclaimer: Dnevnik putovanja na zhalost nije obogacjen fotografijama jer trenutno nisam u mogucjnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popunicju vizualne rupe. Takodje izvinjavam se zbog ch, cj, dz, sh, zh jer ja tako inache kucam kada na kompu nema domacje latinice.
Milan me je isterao iz kreveta da bismo ishli u Mek koji je blizu shkole jezika u kojoj predaje. Svaki dan od 9 do 11 je u Meku doruchak – palachinke sa javorovim sirupom. Ja nisam video to kao dobar razlog da me neko probudi a I sav sam bio kenjkav od sinocj. Trchao sam a debeo sam, bole me kolena I zglobovi I josh razne neke stvari koje nisam znao da ih imam, tipa mishicji. Sticajem okolnosti, doruchka tog dana ko za inat nije ni bilo. Milan se smorio I takav otishao na posao. Ja sam se presmorio I upravo takav otishao gajbi. Napunio sam baterije sat-dva pa sam bio spreman za novo celodnevno muchenje razgledanjem. Volim da razgledam ali razdaljine mi zadaju muke. I vreme provedeno u prevozu. U busu je fino jer mozhe da se razgleda I u vozhnji, a u metrou koliko god da je kratka vozhnja, preduga je.
Nashao sam se sa Milanom na Yong’anli stanici. Ishli smo I u poslednju od turistichki popularnih robnih kucja / zatvorenih buvljaka. Mislim da se zove Mr. Woo. Nisam siguran. Shoping je opet trajao satima. Ali ovog puta mi je bilo zabavnije, najpre jer sam I sebi neshto kupio, a s druge strane glumio sam dok se Milan cenjkao. Kinezi vole kad pravite zvuke tipa WOW kad se odushevite ili AAARGH kad vam se neshto ne svidja. Tako das am ishao za Milanom i ispushtao zvuke odobravanja ili negodovanja. I svima smo bili simpatichni tako pa smo dobijali neke majice za 250 dinara. Heh.
Bili je ono fino zlatnozhuto popodne kada smo busom krenuli ka Wangfujingu. To vam je kineska Knez Mihailova ulica. Samo shira. Mnogo shira. I sa leve I sa desne strane su radnje tipa Nike, Rolex, Armani, Burberry… Po sredini su kaficji sa udesetostruchenim cenama napitaka. Nema tu shta da se vidi a da je bash specijalno. Nego jednostavno tu morate da prodjete ako ste turista. Ovo se obilazi prvi dan a poshto je meni shesti I video sam druge mnogo upechatljivije stvari, nisam bio neshto odushevljen. Ova ulica vas uljuljka u razmishljanje kako je Peking grad kao I bilo koji drugi, zapadnjachki. Ipak, ulichica u koju reka turista skrecje, postoji da bi vas vratila u realno stanje azijske demntnosti. Ova ulichica je razlog zashto u celom Pekingu nema jednog insekta na ulici.
Zato shto ga pojedu.
Spremni za razhanj na shtapicjima stoje: zhivi rachicji, bube, shkorpije, razapeti mishevi sa sve dlakom I repom, pilicji pecheni zhivi, morske zvezde, morski konjicji, gushteri. Takodje postoje testenine sa sipom, ushecjereno vocje, razhnjicji od psa i giros od majmuna. Da, GIROS OD MAJMUNA. A mozhete da popijete I kokos na slamku. Ja nisam u fazonu da se divim ovim specijalitetima, iako mnogi turisti jesu. Stoga, ubrzo smo napustili ovo bizarno mesto I ponovo seli u bus kako bi se dugo, dugo vozili do Sanlituna gde sam krenuo kako bih kupio udobniju obucju.
Znate, Sanlitun ima najvecju Adidas radnju na svetu. Mozhda je najvecja ali je jako loshe snabdevena. Ima samo NOVE modele. Ne znam zashto, sve patike su jako uske. Ja imam malo shiru nogu, ali do pre 2 godine nisam imao problem da nadjem obucju. U drugim radnjama, recimo, nemaju patike preko broja 44. A ja nosim 45! A prodavci… Skoro svi znaju engleski, medjutim u poslednjoj radnji koju smo obishli rade neki Kinezi iz unutrashnjosti. Lako ih je prepoznati. Teatralno gestikuliraju kada prichaju i imaju detalj koji ne mozhete da ne primetite. Izuzetno dugachke nokte na svim prstima obe ruke. Majko moja. Daje mi dechko patike a ruka koja mi patike pruzha ko da je doktora FU MAN CHUa. Jednom mi se desilo da me takav chovek sluchajno ogrebe u prevozu. Ugh. Vratimo se na patike. Na kraju sam nashao neshto ali nisam kupio. Da razmislim pa cju lako.
NASTAVAK SLEDI
