LoOney i njegov dnevnik putovanja! DAN SEDMI: SAM PAO, SAM SE UBIO
LoOney i njegov dnevnik putovanja!
DAN SEDMI: SAM PAO, SAM SE UBIO*
Disclaimer: Dnevnik putovanja na zhalost nije obogacjen fotografijama jer trenutno nisam u mogucjnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popunicju vizualne rupe. Takodje izvinjavam se zbog ch, cj, dz, sh, zh jer ja tako inache kucam kada na kompu nema domacje latinice.
Sedmog dana sam posustao. Ne svidja mi se tempo kojim me vodaju okolo. Dugo chekam ljude da se nadju sa mnom I onda ostane malo vremena za razgledanje pa jurimo ko debili. Zato sam za ovaj dan unajmio samog sebe za vodicha. A I nisam nashao nikog ko bi mogao da me vodi. Uzeo sam neku turistichku mapu na kojoj je sve nacrtano. Seo sam na bus kojim sam se vecj vozio ranije I zaputio se na Tjananmen.
Sa vashe desne strane je zabranjeni grad I on radi do 5. Hm. Chetiri je. Kazhu da je potrebno 2-3 sata da se sve obidje unutra. Znachi to otpada. Sa vashe leve strane je mauzolej Mao Ce Tunga. On radi do 12. Mora da se dodje u 5 ujutru da se stoji u redu I onda u 8 povorka krecje ka Maovom leshu ochuvanom u azotu. OK, totalno sam zakasnio. Na kraju sam uzhivao u laganoj shetnji po trgu.
Usput, Kinezi iz unutrashnjosti koji I nisu bash navikli na Evropljane, mahali su mi I vikali Hello glasno se smejucji i meni I sebi. Kao ludi su. Ali sve to rade iskreno I uzhasno su simpatichni. Startovale su me I tri, po evropski standardima, lepe Kineskinje sa odlichnim izgovorom engleskog jezika. Pitale su me da li bih da ih vodim na picje. Poshto sam pre puta prochitao ono malo upozorenja za turiste shto postoji (a prva stavka je “ako vam pridje devojka I pita vas da je vodite na picje, bezhite, opljachkacje vas!”) uljudno sam odbio sva tri puta. Bio sam chak I dezhurni fotograf drugim turistima, iako sam ja sebe slikao sam, uglavnom iz zabave.
Morao sam da odem kucji da se presvuchem, vlaga je nepodnoshljiva. Pocheo sam sa sobom da nosim peshkiricj da mogu maker da brishem glavudzhu. Kinezi svuda odvaljuju klimu I kada udjem negde od spolja shlogiram se. Pa chak I u prevozu. Zato sad mogu bar da obrishem glavu pre nego me strefi.
Posle toga sam se zaputio u Sanlitun, ponovo. Opet sam probao Crocs ali na bosu nogu. I definitivno mi je broj 44 mali. A 45 ne postoji. Pokushao sam da nadjem fejk Crocs ali nit su dovoljno udobne nit imaju moj broj. Osudjen sam na svoje rogobatne Najke u kojima mi se stopalo pretvori u kashu posle vishesatnog hodanja. To me je bash bash smorilo.
Nashao sam se sa Milanom na Sanlitunu a on je doveo nekog svog drugara Kineza sa sobom. U Meku sam jeo svoj prvi I poslednji obrok za taj dan. Ako ne budem nashao neku picu uskoro, ubicju nekog. Takodje, ubio bih za Imlekov jogurt. Kupio sam vocjni jogurt I tako se zagrcnuo posle prvog gutljaja da mi je na ochi krenulo. Ako je to jogurt, ja sam Mao Ce Tung. Slatko je do zla boga. Nepodnoshljivo.
Poslednjim metroom krenuli smo ka kucji medjutim na jednoj medjustanici meni crkne kartica za metro. Prazna! Moram da dopunim kredit. Medjutim to tada nije bilo mogucje. I onda sam morao da kupim obichnu kartu. Medjutim ja sam mislio da se na automatu dopunjava kartica koju vecj imam I stisnuo sam dugme na kome pishe 10 da bih uzeo 10 kredita. Medjutim izashlo je 10 karata za jednu vozhnju! . Rok trajanja – do kraja radnog dana. Brzhe bolje sam prodao 6 komada Kinezima. Ostalo mi 3 ko suvenir. Eto. Glupson.
NASTAVAK SLEDI
—————
*pesma Hari Mata Harija hahahahaha
