LoOney i njegov dnevnik putovanja! DAN OSMI: KONFUCHIJE I KONFUZIJA
LoOney i njegov dnevnik putovanja!
DAN OSMI: KONFUCHIJE I KONFUZIJA
Nemojte da mislite da me mrzi da pišem ove dnevnike. Ovih dana sam posustao jer sam imao tehničkih problema. Međutim ubeđen sam da tekstovi neće biti dugački kao prethodni jer, sada kad sam se ustalio u zemlji Kini, polako prestajem da se iznenađujem. Potpuno sam se navikao na bus I metro, na oznake na ulici, na ljubazne ljude koji se smeše u prolazu i podjednako neljubazne ljude koji hoće nešto da mi uvale jer misle da sam Amerikanac. Jedino se, na žalost, nisam navikao na hranu. Ali kasnije više o tome.
Osmog dana sam krenuo u Lama Temple. Lepo sam ja tu sebi osmislio putanju, krenuo sam u 13h što nije najpametnije jer je jako vruće, usput jeo u Meku (najpre jer ne znam gde bih drugo) i malo posle 14h stigao na željenu lokaciju. Međutim, moj domaćin Milan, rekao mi je da treba da obiđem i Konfucijev Hram koji je prekoputa. Pošto sve radi do 5 a ovaj drugi hram je manji, plan sam na licu mesta promenio I zaputio se malom, starinskom ulicom ka velikoj kapiji hrama. Prišao mi je ljubazni nasmejani čika u ljubičastoj majci i na engleskom me upitao da li bih voleo da me provoza originalnom rikšom. “No, thank you” rekao sam mu sa osmehom. Možda je za ovaj deo priče bitno da uvek nosim crne majice, možda I nije.
Ulaznicu u hram sam platio 300 dinara. To je reklo bi se standardna cena karte za hramove. Konfučijev Hram je malo i mirno mesto. Najvažnija stvar koja se tu može videti su silni tablet tj u nedostatku bolje reči stećci, napravljeni u čast velikog Konfučija. Najstarije od relikvija su nastale u doba Ming dinastije. Ovo je najveći konfučijanski hram u Pekingu ali I drugi najveći u celoj Kini. Ipak, to više nije hram, sada je samo muzej. Ja sam malo fotkao, malo gledao, gde sme malo I pipao. I vreme je brzo prošlo. Zvaničan glas sa razglasa me je isterao jer “osoblje mora da počisti pre zatvaranja”.
Rešio sam da sutradan obiđem i Lama Temple. Sada znam kako se dotle dolazi, znam cenu… Sa tim mislima na pameti, pohitao sam kući jer je Milan bez ključa a mora da se spremi za večeru sa drugarima. Na kraju smo se obojica spremili I izašli ovde u kraj na klopu sa društvom. Bili smo multietnička ekipa u lokalnom restoranu. Kaže Milan, hrana iz jedne neke provincije, nisam zapamtio koje.
Rezanci! Ne bih da budem maliciozan I da tvrdim da niko nije hteo da jede to, ali spala knjiga na dva slova i jedini koji smo naručili hranu smo bili Milan I ja. Okej I drugi su probali od nas. U suštini, da budem precizan, uzeo sam samo jednu činijicu od cele šerpe koju sam dobio za 100 dinara. Tu su bili beli debeli rezanci, doufu sečen na rezance, listovi nekog zelenog povrća I komadi luka I piletine. SVe to u vodi, kao supa. Ja sam uzeo suve rezance I doufu te malo zeleniša. Ukus je čak bio okej jer je poprimilo piletinu. MEđutim Milan je insistirao da probam neki uljani začin, što sam I uradio. I u suštini tu sam prestao da jedem. Od začina zvanog Mao, utrnuli su mi jezik I usne. Ne mogu da kažem da mi se svidelo I onda sam ostavio celo jelo. Šta se, zaboga, nalazi u ovom začinu? Da kupim pa da valjam ortacima u kraju k’o drogu. Haha.
NASTAVAK SLEDI
