LoOney i njegov dnevnik putovanja! DAN JEDANAESTI: DOŠ’O SALE!
LoOney i njegov dnevnik putovanja!
DAN JEDANAESTI: DOŠ’O SALE!
Disclaimer: Dnevnik putovanja na žalost nije obogaćen fotografijama jer trenutno nisam u mogućnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popuniću vizualne rupe.
Kada sam otvorio oči, imao sam šta I da vidim. Peking je ponovo zasula kiša, mulj se digao na nivo članaka, Kinezi ni ne pokušavaju da izbegnu bare već bosih nogu u japankama gaze idući gde god da su krenuli. Milan je poslao vozača da pokupi Saleta sa aerodroma. Sale je moj najbolji drug iz srednje. Iako se poslednjih godina ređe viđamo, kad se nađemo zajedno na istom mestu, potpuno smo u srednjoškolskom modu.
Izgleda da let kasni, ni Saleta ni vozača koji je otišao po njega nema da se jave. Dva sata kasnije, već smo se unervozili. Na fejsbuku koji jedva funkcioniše zbog cenzure kineske države a uobičajeno kroz proksi program freegate, razgovarao sam sa Saletovim ćaletom čika Banetom. Nisam ovo rimovao namerno. Čovek se presekao, avion je nestao sa mape nekog onlajn trekera. Pokušali smo da dobijemo Lufthansu u Kini, neuspešno. Drama! Njihova srpska ispostava u tom trenutku još uvek nije bila otvorena jer je 7 ujutru. Situaciju je spasao vozač koji se u nekom trenutku javio da ide kući jer je avion sleteo u Koreju zbog lošeg vremena, te da će se vratiti kada avion sleti nazad u Peking.
Još dva sata kasnije, vidno iznuren, stigao je Aleksandar. Nije bio u fazonu da spava iako nije ni oka sklopio ceo šesnaestosatni put. Već je bilo popodne i vreme za ručak. Milan je za dobrodošlicu poveo Saleta, pa i mene, u korejski restoran u kraju. Tu sam jeo drugi ili treći azijski obrok a da mi je prijao. Mada… Možda nije bio kompletno azijski jer je piletina bila uvaljana u kari (sa kratkim a prostaku/prostakušo!). Sale je gurao morske plodove štapićima u sebe i punih usta govorio “Jao! Ja sam u Kini!” Nakon deset dana ovde, ja i dalje govorim istu stvar samo u sebi.
Sledeće što je Milan isplanirao je šetnja po Sanlitunu. Ne mogu da se setim kako smo došli baš na tu ideju, ali sasvim je moguće da je već trebalo da se nađe sa Aleksom Kinezom jer smo onda svi zajedno špartali po vilidžu (veliki tržni centar na Sanlitunu). Sale je već bio premoren i morali smo malo da sednemo. U vilidžu postoji fontana koja iz betona direktno pušta mlazove vode u vazduh. Međutim, ovog puta je fontana bila ugašena, ispod stejdža koji su gradili za promociju nekog novog automobila. Jebiga, automobili me ne interesuju pa ne znam kog.
Ispred stejdža postoji mali nagib na kome preko dana nisam video nikoga, ali sada su tu sedeli turisti i Kinezi. Načičkani kao publika te promocije, koja sudeći po majstorima koji vise i buše još neće početi, svaka grupica ljudi ćaska za sebe ali ponekad I dobacuje drugoj grupi. Mi smo se tako upoznali sa jednom Kanađankom zelene kose i dvoje Britanaca koji mrze Francuze (kako smo došli do toga ne znam).
Kada smo malko napunili baterije, pošli smo pešaka ka metro stanici ali evidentno ne baš najbližoj jer su i mene već krenule da bole noge, dok je Sale hteo da ispusti dušu. Ušli smo u prodavnicu da kupimo vodu da se osvežimo ali smo na kraju završili sa Sprite Green Tea u rukama. Dva gutljaja kasnije smo shvatili da smo pogrešili u izboru napitka. A kada smo premotali film ukapirali smo da nam je to uvalio Milan sa njegovom klasičnom rečenicom “evo vam ovo da probate.”
Nije loše probati nove stvari, ali kada vam ih da Milan onda je to obično nešto ekstremno i takvog ukusa da nakon gutljaja ili zalogaja ne želite da probate ponovo. Takođe, pare se potroše na namirnice koje nam ne odgovaraju i koje na kraju bacimo bilo da je u pitanju hrana ili piće. I to je recimo nešto što on nikako nije mogao da razume kada je moj novac u pitanju. A inače je štekara. “Došli ste u Kinu a nećete da probate nove stvari!” Hoćemo, ali ne kada ih ti preporučiš jer konstantno želiš da nas zajebeš pod izgovorom da je to pravi kineski ukus. Kada bi se moja predstava o kineskoj hrani i piću bazirala na onome što mi je Milan preporučio, ne bih imao apsolutno ništa lepo da vam napišem ovde.
Naišli smo na niz restorančića i Sale je izjavio kako je gladan i kako bi smo mogli da jedemo nešto. Seli smo u restoran koji je Alex preporučio. Kada je otvorio meni, Milan se šlogirao. Za klopu od 40 juana (400 dinara) je rekao kako je jako skupa i kako u kraju možemo da jedemo dva obroka za te pare. Mislim da je to bio prvi put da sam zapravo primetio kolika je štekara. Sale I ja smo se nasmejali I rekli da je svejedno jer smo gladni a to u Srbiji nije skupo. No, na kraju, digli smo se od stola i otpešačili dalje. Sale se malo smorio jer je bio i umoran i gladan a našem hajkingu nije bilo kraja. Ugledao sam Kndađi (KFC!) pa smo nas dvojica zgrabili Milana I Alexa I uvukli ih unutra. NA žalost, nakon obroka, ostalo nam je još šetnje do najbliže metro stanice. Naš domaćin je naravno želeo da šeta još ali se to nije desilo. Oprostili smo se od Alexa, izdržali dva presedanja po linijama metroa i slomljeni stigli gajbi sa dovoljno snage da legnemo na kauč. Saletu sam ustupio trosed jer je viši od mene, a ja sam legao na dvosed i zaspao čvrsto, iako sa nogama na zemlji.
NASTAVAK SLEDI
