LoOney i njegov dnevnik putovanja! DAN DVANAESTI: DEPOZIT OD 100 JUANA
LoOney i njegov dnevnik putovanja!
DAN DVANAESTI: DEPOZIT OD 100 JUANA
Disclaimer: Dnevnik putovanja na žalost nije obogaćen fotografijama jer trenutno nisam u mogućnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popuniću vizualne rupe.
Milan je smislio pakleni plan! Čovek koji mu izdaje stan dolazi u osam ujutru a Sale i ja ne smemo da budemo prisutni jer smo slepi putnici u stanu za 3 osobe. Ovo je poslednji mesec Milanovog boravka u stanu (kao I u Kini uopšte) pa gazda mora da vidi stanje stana kako bi Miki dobio depozit nazad. I zato smo nasilno probuđeni i praktično izbačeni u novu avanturu koju donose pekinške ulice.
Pošto sam imao peh u obilasku Zabranjenog Grada prošli put, a prva stvar koju neko nov u Pekingu treba da vidi je upravo ta turistička atrakcija, Sale i ja smo rešili da se zaputimo tamo. On je tek sada ukapirao veličine ulica i lakoću snalaženja u metrou. Ja sam samo ponavljao “Je l’ sam ti rek’o?” zato što mu jesam rek’o ali je sve vreme mislio da preterujem. I još je vreme bilo ono pravo pekinško – sparno posle kiše i sivo jer je sunce iza oblaka smoga.
Za pola sata smo bili na Tjananmen trgu i, izlazeći iz metroa, znali smo da NEĆEMO ići u Zabranjeni Grad. Ponovo. Bio je drugi dan velike proslave 90 godina komunističke partije u Kini! Za produženi vikend, svaka kineska šuša se sjatila da poseti Peking i lokalne turističke atrakcije. U životu nisam video toliko Kineza na jednom mestu. Guraju se, kašlju, pljuju po ulici, udaraju ivicama kišobrana nepažljivi kakvi jesu. I fotografišu. Blicaju, blicaju, blicaju. Oslepeo sam na kratko.
U nekom, bliskom trenutku, shvatili smo da postoje dva ulaza a da na jedan ne ulazi maltene niko. Nismo bili dovoljno pametni da shvatimo da to nije ulaz za Zabranjeni Grad, ali smo uredno platili kartu od 50 dinara i ušli na kapiju.
E pa dobrodošli u carsku baštu Džongnanhaj (piše se Zhongnanhai)! Rekao sam carsku? Ah, bilo nekad. Dobrodošli u dvorište centralnog štaba Komunističke Partije Kine i Državnog Veća Narodne Republike Kine. Da li smo znali gde smo ušli? Ne! Da li smo znali da je ovo mesto gde se predsednik Kine najčešće nalazi? Apsolutno ne. Šta smo, zaboga, znali? Da postoje dva jezerceta, nekoliko prirodno klesanih figura od žada kao i niz kućica u kojima sede zaljubljeni parovi ili starije osobe.
Mislim da sam vam ranije pričao o agilnosti starijih ljudi, ali vredi pomenuti da u ovom parku to dolazi do izražaja. Oni plešu, pevaju, sviraju, igraju nožni badminton (voleo bih da znam kako se ovaj sport ZAPRAVO zove) i vežbaju. Kada se umore, sednu i igraju neku vrstu mice, karte ili šah.
U nekom trenutku smo naišli na muzej posvećen gospodinu koji se zove Dr. Sun Yat-Sen. Nismo imali predstavu ko je tip ali smo uredno platili 100 dinara karte da vidimo šta tu ima. Pa, bio je štap, odelo (to je bio jedan ozbiljno malecak čovek), par fotki, knjige i statua. Sve je bilo na kineskom pa sam morao da konsultujem wikipedia stranice u potrazi za objašnjenjem. Doktor Sun je bio revolucionar koji je svrgao Dinastiju Ćing i uveo komunizam u Kinu, te je bio prvi predsednik kada je Republika Kina nastala 1912. godine. Super.
Ono što se meni najviše dopalo u parku su dva spojena jerzerceta na kojima možete da vozite brodić sa pedalama poput onih na pedalinama. Sale je predložio da iznajmimo jedan, ali tražili su deposit od 100 juana tj 1000 dinara. Sticajem okolnosti ni on ni ja nismo imali toliko kod sebe. Poneli smo dovoljno za karte i hranu što je značilo da nam je 100 juana dovoljno za obojicu za ceo dan. Međutim, uvek postoji razlog da se nosi više para sa sobom i, eto, zbog toga na kraju nismo vozili brodić.
Popodne smo proveli u Džunuancunu. To je onaj džinovski šoping centar za tehniku o kome sam vam već pričao. Sale je kupio HD kameru kineske marke Rich i od tog trenutka počeo da dokumentuje naše putovanje. Međutim, kao i uvek, Milan se cenjkao satima, obilazio svoje prijatelje po štandovima (ovde je najbolje biti regularna mušterija kod jedne osobe zarad većih popusta). Ja sam već bio premoren, vreme je bilo jako teško. Seo sam u Čarli Braun Kafe prekoputa i lagano pio ledeni voćni frape.
Povratak kući je bio dosadan i dug. Kinezi su se gurali jer u večernjim časovima nastaje haos kada krenu kući sa posla. Dok sam se ja oporavljao, tuširao i provodio vreme na skajpu ili fejsbuku, Sale i Milan su otišli u fićka u kraju gde je kineski alternativni bend napravio super atmosferu za studente Fakulteta za Komunikaciju. Ipak, nije mi bilo žao što sam propustio svirku. Morao sam malo da se iskuliram. Na sekund sam se osetio kao da mi nedostaje Beograd.
NASTAVAK SLEDI
