LoOney i njegov dnevnik putovanja! DAN TRINAESTI: TVRDE STOLICE
LoOney i njegov dnevnik putovanja!
DAN TRINAESTI: TVRDE STOLICE
Disclaimer: Dnevnik putovanja na žalost nije obogaćen fotografijama jer trenutno nisam u mogućnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popuniću vizualne rupe.
Sale je tu već dva dana i kao što sam ja morao da se prijavim u policiji, da bih dobio taj neki papirić koji funkcioniše kao lična karta, tako je morao da se prijavi i on. Ustali smo kasno ali i dalje je bilo šanse da stignemo pre jedanaest kada sve državne službe prestaju da rade do dva popodne (verovatno bez nekog preciznog razloga). Ovo je bio jedan od onih dana kada se sunce zapravo vidi, te boravak na istom duže od petnaest minuta vodi ka sigurnoj sunčanici. Policijska stanica je izuzetno blizu za kineske standarde, ali smo se osećali kao da hodamo bez prestanka. Kada smo se približili zgradi morali smo da je dotaknemo da budemo sigurni da nije fatamorgana.
Zgrade je bilo, ali šanse da završimo papirologiju nije. Nedelja! Sranje! Posle dve nedelje sam se navikao da sve uvek radi. Sve osim državnih ustanova, naravno.
Uzgred, plan je bio da danas krenemo u Sijan (Xi’an), još jedan od starih carskih gradova Kine. Milan i ja smo pre neki dan išli da kupimo karte za voz i navodno je bilo samo onih za tvrda sedišta. Obzirom da nismo kupovali na železničkoj stanici, logično je da nema nekih normalnih karata. Međutim, Milan valjda zna šta radi. Sporazumeva se na kineskom i ako kaže da drugih karata nije bilo, ja mu verujem.
Bez da nas je pitao, Milan je organizovao da nas dvojica kršnih momaka (ja sam debeo sa bolesnom kičmom i nikakvim mišićima, Sale je mršav kao ona deca iz Afrike za koje smo kupovali UNICEF čestitke osamdesetih) preselimo neke stvari njegovoj drugarici Jeleni. Jelena je užasno draga osoba i nikada nam ne bi palo na pamet da je odbijemo. Ali niko nas nije ni pitao. On, kao, radi i zbog toga je poslao nas kao zamenu. A mi smo za to saznali na putu za policijsku stanicu.
To smo obavili. Trajalo je. Po suncu. Jedva smo imali vremena da se spakujemo. I ponovo smo dobili poruku naređenja da kupimo grickalice za voz. I to smo obavili. Ostalo je samo još da kupimo tri puta po litar i po vode. Ali to stvarno nismo mogli da teglimo. Rešili smo da kupimo vodu na železničkoj stanici. Još jedna sms poruka je stigla od Milana, ovog puta sa naređenjem da ga sačekamo na stanici. Seli smo u taksi i odvezli se na železničku stanicu 7km udaljenu od stana. Platili smo taksi 150 dinara. Ostavio nas je ispred nadvožnjaka koji vodi pravo u stanicu. Kinezi su se žešće gurali, a gužva i stepenice me prilično unervoze. Ipak, brzo smo bili ispred železničke, kupili smo vodu koja začudo nije bila mnogo skuplja i seli na beton ispred ulaza baš poput lokalaca.
Milan je pozvao Saleta na mobilni. Vikao je. Zašto nismo na stanici (metroa!) i kako on sad da nađe železničku stanicu sam. Aleksandar mu je sve natenane objasnio, a Miki je toliko paničio da ga je jedva saslušao. Kada je (relativno brzo) stigao, histerisao je što smo išli taksijem a da ga nismo pokupili. Nazvao nas je “gospodom” i rasipnicima. Haha, drama a?
Na stanici smo bili sat i po ranije. Dok smo čekali, prišao nam je tip da nas pita da li bi želeli da se ukrcamo u voz preko reda. To je san svakog Kineza jer svi tegle ogromne torbe i ako uđeš prvi imaš mesta za torbu. Za dvesta dinara smo dobili VIP tretman, sa izlaza 12 nas je odveo na izlaz 6, prošli smo pored nezainteresovanog cepača karata koji nas nije ni pogledao. I bili smo prvi ispred vrata našeg vagona. Iako moram da kažem da u životu nikad nikog nisam potkupio niti planiram, osetio sam se prilično dobro što smo platili kada sam video stampedo Kineza koji jure ka našem vagonu. Nekako ne bih voleo da sam bio među njima.
Svaki vagon ima svog čuvara na vratima koji proverava karte po drugi put i pušta ljude unutra. Naš je vikao na skoro sve Kineze koji su se tu našli. Nas je ignorisao. Mi smo “prijatelji iz druge zemlje” i to je najčešći tretman koji dobijamo od lokalnih autoriteta bilo koje vrste.
Sedišta su bila kao da ih je dizajnirala španska inkvizicija. Ako sediš, ukočiš se. Ako zaspiš slomiš vrat. I to je ono što se otprilike i dešavalo narednih 12 sati. Kočili smo se i lomili vratove, a usput uživali u tuđim grickalicama jer su svi pokušavali da nas ugoste. A naročito jedan momak koji je sedeo u našem redu. Put je trajao i trajao. I onda je Milanu pala sjajna ideja na pamet. Rekao je gorepomenutom momku kako sam ja velika pevačka zvezda u Srbiji. Momak je rekao momku prekoputa. Pola sata kasnije, sjatili se Kinezi i zure u mene a ja nemam pojma o čemu se radi. Sa osmehom na licu, Milan mi je saopštio kako se Kinezi u vozu tripuju da sam velika evropska zvezda i kako sam na proputovanju na najjeftiniji način zato što tražim inspiraciju za drugi album u Kini, među “običnim svetom”. Jako mi je bilo žao što ne znam kineski da mogu d aim kažem da putujem na najjeftiniji način jer mi je drug štekara. Želeo sam da ga bacim iz voza u pokretu.
Što je vreme više prolazilo, sve više su zurili u mene, sve više su me pipali. U jednom trenutku su me okružili i zamolili da pevam. To vam je ono kao kad neka osrednja pevačica ode na Pink u emisiju uživo a voditeljka tipa Jelena Bačić Alimpić je natera da otpeva deo svoje nove pesme “na suvo”. Između dve dremke, iznerviran i potpuno suvih usta od klime, pustio sam mp3 jedne pesme i zapevao. Jezik mi je zaplitao, gušio sam se, ali otpevao sam im celu baladu jer znam da vole tu vrstu pesama. Na žalost, Sale je to dokumentovao svojom novom kamerom.
Nisam imao mira dok se svim Kinezima nije prispavalo. Na sreću, ko drugome jamu kopa sam u nju upada. Pošto ja ne znam Kineski, na pitanja u vezi mene i moje preuveličane karijere morao je da odgovara Milan. E ako.
NASTAVAK SLEDI
