LoOney i njegov dnevnik putovanja! DAN ČETRNAESTI: TERAKOTA VOJNICI
LoOney i njegov dnevnik putovanja!
DAN ČETRNAESTI: TERAKOTA VOJNICI
Disclaimer: Dnevnik putovanja na žalost nije obogaćen fotografijama jer trenutno nisam u mogućnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popuniću vizualne rupe.
Izašli smo iz voza kao jebani. Iznureni od dvanaestosatnog putovanja, napornih saputnika i sedišta koja su, siguran sam, originalno kreirana kao oblik kineskog mučenja. Pokušaj oporavka se zadesio u Meku prekoputa sijanske železničke stanice. Bilo je vreme doručka, ali palačinke sa sirupom su se rasprodale. Superbedak. Uhvatili smo taksi do hostela koji se transparentno zove Bell Tower Youth Hostel (jer je prekoputa Bell Towera).
Onako razdrpani smo čekali u holu da čistačice srede sobu i dvadeset minuta kasnije smo već bili na krevetima. Onako sjajno organizovani, kakvi jesmo, niko od nas se nije setio da kupi japanke za odlazak u hostelsko kupatilo gde se urin uliva u baricu iz tuša. Kupanje je zahtevalo snalaženje, a obavljanje nužde je zahtevalo dodatnu koncentraciju zbog nedovoljno tihe spremačice koja je spremna da zagleda u pisoar dok još uvek imam pune ruke posla. U Kini nikada ne možete a da se ne osećate pomalo zlostavljano.
Potpuno šlogirani, zaspali smo na supertvrdim krevetima hostela za mlade. Klima nam je milovala kožu a utikači su jedva uspevali da se ne zapale od količine elektronskih naprava koje smo punili (3x mobilni, 1x kamera, 2x foto aparat, 1x multimedia player). Ja sam imao prilike da odspavam sat vremena više jer su Sale i Milan otišli da kupe karte za voz do Šangaja. Probudili su me grubo uz informaciju da druge karte sem stajaćih nisu postojale. Odgurnuo sam tu činjenicu u podsvest i ustao da se umijem.
Tri sata kasnije, našli smo se sa Y.J.-em, lokalnim starosedeocem koga je Milan našao preko kaučsurfinga (znate to je onaj sajt). Y.J. je student, užasno simpatičan momak. Priča engleski jezik dovoljno dobro da se razumemo. Kada je gostoprimstvo u pitanju, on se stvarno iscimao kao da je Srbin. Uzeo je auto od roditelja, ostavio baku i deku u centru grada (žive u predgrađu Sijana) i odvezao nas prvo na ručak (iako nam se smejao jer je vreme ručka uveliko prošlo u tri popodne). U restoranu nam je naručio tipičan sijanski obrok. Neka vrsta bezukusne bljutave supe sa superljutim rezancima i sendvič u sveže pečenoj lepinjici sa svinjskim mesom. Sale se davio u supi, coktao je i vikao kako mu je lepo. Milan je pojeo tri zalogaja jer je stvarno bilo mnogo ljuto. Ja sam probao ali na kraju sam pojeo samo dva sendviča. I naravno Fantu od kajsije.
Put do terakota vojske je trajao dobrih sat vremena. Što znači da, iako je manji grad, Sijan ima prilično veliki obim. Došli smo sat i po pre zatvaranja pa smo morali da pohitamo. Muzej terakota vojske ima četiri zgrade. U prvoj zgradi su, potpuno neočekivano, svi terakota vojnici.
Neverovatno je videti postrojenu vojsku prvog kineskog cara Ćin Ši Huanga iz trećeg veka ove ere. Svaki vojnik je maltene u pravoj ljudskoj veličini (veličine idu po rangu, generali su najviši a pešadija najniža). Vojnike iskopavaju već 40 godina, ali još uvek nisu došli do punog broja od 8000 vojnika i 500 konja. Zato u dve zgrade postoje još uvek aktivna arheološka nalazišta u kojima nema bog-zna-šta da se vidi.
Četvrta zgrada je muzej u kome su sitne iskopine poput maketa, nakita, posuda, oružja i oruđa. Naravno, na izlazu postoje studiji u kojima vas fotografišu i onda natakare vašu glavudžu na jadnog terakota vojnika. I to košta 1300 dinara, što ponudu ne čini primamljivom jer kome treba takva opskurna fotografija. Naročito ako je Srbin i ima bar osnovna poznavanja fotošopa.
Nakon, za Kinu uobičajene, obilne šetnje po muzeju, upakovali smo se u kola i ponovo sat vremena putovali ka centru. U centru Sijana postoji trg za koji Y.J. kaže da je najveći trg u Aziji. A na tom trgu je pozamašan park na brdu u kome smo se besomučno fotografisali, tezge sa suvenirima, ogromna šetačka zona, Pagoda Velike Divlje Guske i na kraju, ne najmanje bitna, najveća fontana u Aziji.
Pošto smo u međuvremenu jeli u KFCu, spustili smo se do fontane na vreme! U 20 časova kreće klasična muzika, mlazovi vode su programirani po instrumentima, vodopad radi u ritmu, a sve to uz sjajne svetlosne efekte. Program traje dva sata. Kao hipnotisani smo posmatrali fontanu. Ogroman broj ljudi se skupio da gleda, a deca su trčala između prskalica, srećna i mokra. Ponekad odnegde izleti mlaz vode koji niko od dece ne očekuje i onda nastane parada smeha, cike i jurnjave. Niko nije namršten, svi uživaju, a nama Evropljanima su čak pravili mesta na obodu da možemo bolje da vidimo i fotkamo.
Sijan je divan grad u kome žive divni ljudi. Y.J. je jedan od njih. Oko 23 časa smo stigli do hostela, pozdravili se sa našim celodnevnim vodičem-domaćinom i shvatili da imamo još malo prilike da vidimo Sijan jer odlazimo sutra popodne. Setio sam se da su kupili stajaće karte. Potisnuo sam.
Obišli smo Bell Tower (naravno nije radio ali kažu da iznutra nema ništa spektakularno, na kraju krajeva zvono je napolju!) i centralnu, starinsku, muslimansku ulicu. Ulica je prelepa, ljudi su ljubazni, sve vrste kinesko-muslimanske hrane ima na svakom koraku. Kiša je počela da prska i prodavci su požurili da se sklone. Milan je u zadnjem trenutku kupio sečeni papir, formu kineske umetnosti koja se danas najverovatnije radi laserom i koja sem tradicionalnih ima i relativno moderne prizore na slikama. Požurili smo onda, da ne bi puno pokisli, u hostel i u krevet. Ustajemo rano jer odlazimo na Sijanski zid.
NASTAVAK SLEDI
