Filmed in LOONEYRAMA!

LoOney i njegov dnevnik putovanja!

DAN ŠESNAESTI: MADAM TISO I CENTAR ŠANGAJA

Disclaimer: Dnevnik putovanja na žalost nije obogaćen fotografijama jer trenutno nisam u mogućnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popuniću vizualne rupe.

Poslednja dva sata nesrećnog voza za Šangaj, šesnaesti i sedamnaesti, proveo sam budan. U suštini, ja sam najbolje prošao jer je Sale spavao samo četiri a Milan jedva tri sata. Voz je zbog klime bio neprimereno hladan pa nas je šangajska klima instant ušlogirala. Dan je suv, ali je vazduh toliko vreo da mi je svaki uzdah presecao pluća. Bar dok se nisam navikao.

Danima sun as plašili da je Šangaj užasno skup, te zbog toga ne treba da se zadržavamo previše. E pa Mek je koštao isto. A ni taksi nije bio skup, od železničke do hostela nam je uzeo 120 dinara. To je dve stanice metroa udaljenosti (verovatno par kilometara, cena karte za metro bi bila 40 dinara da smo kojim slučajem krenuli tim prevozom). Ulice su uže i ima mnogo više zelenila nego u Sijanu a samim tim i Pekingu. Sladoled košta isto (50 dinara), voda košta isto (20 dinara)… I to u centru!

Ubrzo smo stigli u Soho International Youth Hostel, smestili se, cenjkali se, dobili popust i cimere, okupali se i krenuli dva sata kasnije u prvu šetnju. Jedina stvar koja je mogla da nam delimično pokvari izlazak je bila slika iz kupatila. Neko je kenjao u pisoar.

Iako smo bili slomljeni od voza, šetnja nam je jako prijala. Šangaj je lep grad, zapadnjačkiji od Sijana i Pekinga. Iako je to grozno za reći, primetili smo da su ljudi malo ružniji za naše standarde. Krenuli smo u smeru nekog tržnog centra, valjda najvećeg u Šangaju. Podigao sam glavu gore i ugledao natpis Madam Tiso.

Pogledao sam Saleta i pitao ga da pročita šta piše na zgradi jer ja ne vidim dobro. Madam Tiso Šangaj, rekao je. Zgranuto smo se pogledali i potrčali na ulaz u zgradu. Milan se inače grozi voštanih figura. Tvrdi da je to zbog filma “House Of Wax” iz pedesetih. Panično nas je pitao gde ćemo. Rekli smo mu da nas sačeka u tržnom centru dok mi pogledamo figure. Oteli smo mu fotoaparat.

Ja nemam predstavu kako funkcionišu ostali Madam Tiso muzeji na svetu, ali u ovome svašta možete da radite figurama. Besomučno smo se slikali, pa čak i preoblačili za foto-sešnove (garderoba vas sačeka i besplatna je). Svih 1350 dinara karte smo maksimalno iskoristili drpajući Kajli Minog za sise ili pokazujući Bilu Klintonu da odjebe. Kinezima je to sve bilo jako zabavno, a začudo, nisu i sami drpali figure (ne bih da generalizujem ali inače sve vole da pipnu, uzmu i/ili pojedu). Bili smo i u kući straha u okviru muzeja. To je jedino bilo ispod naših očekivanja ali ne mogu da kažem da mi je žao što smo ušli. Sale je uplašio Kineze više nego hodnici kuće straha jer niko normalan ne očekuje da te uplaši kolega posetilac. To je bilo zabavno.

Kada smo napokon izašli iz tržnog centra bilo je veče. Opet smo krenuli u šetnju i sasvim slučajno naišli na šangajsku Knez Mihajlovu: Nandžing Roud! U tom trenutku smo postali pravi turisti. Okretali smo se za ljudima i zgradama ovolikih očiju. Mislim… OVOLIKIH! Kinezi su nam šest puta prilazili da se slikaju sa nama. Ne shvatam zašto, ali je jako zabavno. Izbaciš dva prsta kao zečije uši (ili ono što bi nama bio znak za pobedu), nasmeješ se od uva do uva i klik-blic.

Ulični prodavac na rolerima nam je prišao i ponudio nam… rolere. To su dva svetleća točka na metalnom držaču koji se gumenom trakom zakači za petu patike. I onda možeš da hodaš, ali možeš i da se kotrljaš. Sale se cenjkao i od 1500 dinara, cenu spustio na 300. Realno, mogao je da dobije za 200 ali ga je “mrzelo da se cenjka još petsto metara.” Sve vreme su pokušavali da nam uvale i (Laj Vutin) torbe, (Omega) satove, majice i  kurve (obično u paru, znaju da masiraju, mlade i lepe kažu oni).

Dok je u toj ulici hor, reklo bi se, nasumičnih prolaznika pevao revolucionarne pesme, prišao nam je jedan čika. Mršav, nizak, oštećenog lica. Na trenutak sam pomislio da je prosjak. Progovorio je savršen engleski. Pitao nas je kurtoazne stvari o poreklu i putovanju, podelio sa nama svoju tužnu priču i pokazao veliko znanje o geografiji i istoriji.

Otac mu je bio pilot, proputovao je celu Evropu a pogotovo jugo-istočni blok zbog kupovine aviona i vojne opreme za Kinu. On sam je bio profesor engleskog jezika na čuvenom državnom fakultetu u Pekingu. I onda je došlo do neuspele revolucije 1989. godine kada su intelektualci pokušali da demokratizuju Kinu demonstracijama na trgu Tjenanmen. Država se odbranila silom i popisala demonstrante. Sada ovaj čovek ne može da nađe posao, nekako preživljava i uprkos situaciji širi izuzetno pozitivne talase. Poželeo nam je sreću na proputovanju i onda smo se rastali sa osmesima.

U hostel smo se vratili puni utisaka i na neverovatno tvrdim krevetima zaspali kao klade.

NASTAVAK SLEDI