LoOney i njegov dnevnik putovanja! DAN SEDAMNAESTI: POPUST NA PLJAČKU
LoOney i njegov dnevnik putovanja!
DAN SEDAMNAESTI: POPUST NA PLJAČKU
Disclaimer: Dnevnik putovanja na žalost nije obogaćen fotografijama jer trenutno nisam u mogućnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popuniću vizualne rupe.
Shanghai International Youth Hostel je super! U centru je grada, momci i devojke koji u njemu rade su izuzetno ljubazni. Najveći problem su kreveti, kao i svuda u Kini, jer su tvrdi. Dušek je zapravo neka vrsta debljeg jorgana koji ne pomaže da krevet bude mekši jer svakako osećate svaku dasku ispod. Naravno u Kini postoje i uobičajeni dušeci koji bi trebalo da su kao stari jugoslovenski Jogi dušeci. Međutim, iako ima izgled dušeka, federi su tvrda metalna konstrukcija preko koje ima malo sunđera. I onda vam je svejedno da li je na vašem krevetu taj ili dušek poput onog u hostelu.
Hostel je smešten u ulici pored reke a prva paralelna je jedna od ulica koje vode ka samom centru i tu se nalazi sve što je nama bitno. Mek u kome smo doručkovali, prodavnica nalik na Maxi, taksi stanica i stanica metroa. Tom ulicom smo počeli da se krećemo oko podneva. Dugo smo šetali bez programa i cilja. I onda smo naišli na biznis disktrikt. Tu su one fantastične supervisoke zgrade po kojima je Šangaj poznat. Šetajući tuda smo naišli na šangajski akvarijum. Pošto nismo bili sigurni da ćemo uspeti da vidimo pekinški akvarijum koji je u okviru zoološkog vrta, Sale i ja smo rešili da platimo 1350 dinara karte i, ponovo, ostavimo Milana da luta sam i besan. Jer, pogađate, njemu “to nije zanimljivo.”
Kad smo već kod Milana, Sale i ja smo se dogovorili da pokušamo da ignorišemo njegovu histeriju svaki put kad nam se interesovanja ne poklope jer ako ga pustimo da nas vodi gde on želi, ništa nećemo videti. U ovom trenutku mog boravka u Kini, jedina negativna stvar je bilo Milanovo ponašanje. Pravdao sam ga sam sebi jer znam da nije srećan što se vraća u Srbiju. Boravak u Kini ga je učinio srećnijom, a saznanje da mora da se vrati - ogorčenom, histeričnom, nemoćnom osobom koja ima još štošta da završi da bi se, ne i psihički, pripremio za povratak u nemilu mu Srbiju. I meni je ova zemlja učinila neke stvari koje nikome ne bih poželeo, on zaista nije jedini a postoje i gori slučajevi. Možda njegova (pregrubo je reći) mržnja usmerena na Srbiju ne bi bila toliko strašna da pred inostranim prijateljima, najpre kineskim, opisuje našu zemlju skoro pa onako kako nas je opisivao CNN devedesetih. Kakva god da je vlada bila ili je trenutno na vlasti u našoj zemlji, blatiti sopstvenu zemlju i njene esencijalne vrednosti i vrline preuveličavanjem negativnih stvari bez previše dokaza, i to u inostranstvu, je glupo. Svako je ambasador svoje zemlje kao što je svako ponašanje van kuće oličenje kućnog vaspitanja koje ste dobili kao deca. Ja nisam novokomponovani uber-patriota i nacionalista, ali njegov hejt mi je par puta probudio rodoljublje za koje nisam bio svestan da u meni postoji. Ipak, kada znate da je neko takav a od njega zavisite jer ste 8500 kilometara od kuće, najbolje je ignorisati. Sale je bio prilično dobra izolacija između Milana i mene. Goreo sam iznutra od nervoze i povremeno je izlazilo na površinu. Mini svađe poput dece. I onda smo se Sale i ja dogovorili da ga ignorišemo. Za sad je funkcionisalo.
O akvarijumu nema potrebe da vam pišem, videli smo fantastične primerke ribica i ribetina a dosta vremena smo proveli fotografišući se ispred meduza. Izašli smo posle sat i kusur vremena te smo se našli sa Milanom kako bismo nastavili šetnju zajedno. Nedaleko odatle, videli smo reklamu za Sightseeing Tunnel. To je tunel koji od biznis centra vodi ispod reke do Bunda, glavnog šetališta pored reke.
Prišli smo ulazu i isprečio nam se mladić. Kaže ulaznica je 600 dinara. Milan ga pita da li je on oficijalni prodavac i mladić potvrđuje pokazavši nam veliki ID card sa onim zvaničnim crvenim kineskim pečatom. Krenuli smo da vadimo pare ali Miki se iznenada setio - studentski popust na knjižicu! Sale je prevrnuo očima. Momak je pogledao milanovu knjižicu i rekao da on može da dobije kartu za 400 dinara. Milan je likovao. Sišli smo dole i prva stvar na koju smo naišli je bila prodavnica karata. U tom trenutku nam je već bilo jasno da smo izrađeni ali nismo shvatili koliko jer je bilo raznih nekih cena. Karte su nam prošle. Pa, bar ćemo videti reku od ispod, mislio sam.
Sightseeing Tunnel je ustvari zatvoren tunel na kome se projektuju svetlosni efekti. Vozili smo se 5 minuta u staklenom metrou za 8 osoba i dok nam je kineski glas na engleskom LUPETAO neviđeno besmislene fraze, na zidu tunela su se smenjivale psihodelične slike napravljene projekcijama, led diodama, led ekranima i drugim rasvetnim telima. Kaže glas “Feel the void, enter the vortex.” Kažem ja “vratite nam pare!” Kada smo izašli, shvatili smo da to ne bi bilo moguće čak i da nismo kupili karte od tapkaroša-lopova. Karte od 150 dinara smo platili 600 dinara svaki. Osim Milana. On je dobio popust na pljačku.
Iz podzemnog prolaza smo izašli na Bund. Biznis centar se vidi prekoputa sa sve onom trećom najvišom zgradom na svetu koja izgleda kao otvarač za flaše. Sa šetališta se niz stepenice vidi ulica u kojoj su zgrade koje podsećaju na staru bečku ili parisku gradnju. Mnogo je lepo.
Obišli smo People’s Square i odmah pored People’s Park. Nismo obraćali pažnju na zgrade (ovde se nalaze muzej grada, opština i slično) osim Velikog Šangajskog Pozorišta (Shanghai Grand Theatre). Trenutno je aktuelan mjuzikl Mamma Mia! na kineskom, što je nekako superuvrnuto. Kada je snalaženje u prostoru u pitanju ja nisam preterano zainteresovan. Zato je to na sebe preuzeo Sale koji nas je relativno uspešno navodio do hostela. Na žalost po naša nažuljena, krvava stopala, put se na mapi činio mnogo manji. Usput smo naišli na Dunkin Donuts gde smo pojeli po krofnu. U hostelu smo se raspali.
Nakon što smo se istuširali i napunili baterije (iako nedovoljno), zaputili smo se na sastanak sa momkom po imenu Beau (čita se Bo). Ponovo smo šetali, ali po noći zgrade toliko odvraćaju pažnju da nisam osetio umor dok nismo stali. Bo je Milanov kontakt sa couchsurfinga i našli smo se sa njim da bi nas vodio na večeru. On je kulturan, obrazovan mladić koji priča engleski i italijanski. Vodio nas je na pristojnu klopu koja nije bila previše skupa (o da, Milan je negodovao i za malo da ustane da ode). Sve u svemu proveli smo lepo veče i ostali smo do zatvaranja restorana oko jedanaest, pola dvanaest. Bo je uhvatio jedini taksi na stanici i otišao. Mi smo ostali da sačekamo drugi. Milan nije želeo da ide taksijem jer se, kao, već previše istrošio. Počeo je da nam priča kako smo previše zadržali Boa jer kinezi ležu u jedanaest i kako je dečko evidentno bio smoren što smo ga toliko zadržali. Sumnjam da Milan može da pročita ljude bolje od mene. Pa čak i Kineze. I baš zato, sumnjam da je to bio slučaj. Milan nije želeo da ide taksijem ali je hteo da kupi Sprajt sa sladoledom (napitak u Meku, ne znam da li sam vam pisao o tome) koji je najskuplja forma napitka i/ili sladoleda. Na njegovu nesreću, Sale je već zaustavio taksi što je bilo super u tom trenutku. I tu je naše veče kao i ceo boravak u Kini postao jedna velika nelagoda.
Milan nije želeo da sedne pored vozača kao jedini koji zna kineski. Sale je sa mapom seo napred a Milan i ja smo seli pozadi. Sale se jedva sporazumeo, uglavnom jer je taksista bio totalni mentol i nije umeo da pročita ni kineska slova. E sjajno! Stajali smo u mestu deset minuta i onda je napokon krenuo. Sale mu je pokazivo levo i desno i polako smo se bližili hostelu. Milanu je bilo krivo što je Sale uspeo da se snađe pa je ipak ničim izazvano progovorio. Plašeći se da će taksista da nas izvoza, izvadio je svoj HTC i pokazao vozaču interaktivnu mapu na GPS aplikaciji. Vozač je odmahnuo rukom i Sale je nastavio da ga navodi. Stigli smo na cilj, Sale je platio, nije uzeo račun jer nema tu naviku u Srbiji, izašli smo i taksista se odvezao.
U hostelu smo se ispozdravljali sa svima koje znamo i upoznali neke ljude koje ne znamo. I dok smo plaćali dodatni dan, Milan je shvatio da mu nema telefona. Mamlaz ga je ostavio na zadnjem sedištu. Dva sata smo ga zvali, jurili po ulicama i slično. Nesrećni vlasnik mobilnog nas je sve proklinjao i govorio kako mu je život bio lepši pre nego što smo došli u Peking kod njega. Znate, kako god da se situacija razvije od ovog trenutka, niko neće zaboraviti ovu rečenicu. Sale se isključio i otišao u sobu a ja sam u tom trenutku glumeći prijatelja išao sa Milanom u policiju i na lokaciju kao neki prejadni amaterski CSI. U gradu u kome ima dvadeset hiljada taksi vozila bez računa ne možete pronaći taj jedan taksi u kome ste zaboravili imovinu. Milan je krivio Saleta. Ali nije imao prava da krivi bilo koga sem samog sebe.
NASTAVAK SLEDI
