LoOney i njegov dnevnik putovanja! DAN OSAMNAESTI: YUYUAN GARDEN
LoOney i njegov dnevnik putovanja!
DAN OSAMNAESTI: YUYUAN GARDEN
Disclaimer: Dnevnik putovanja na žalost nije obogaćen fotografijama jer trenutno nisam u mogućnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popuniću vizualne rupe.
Po uobičajenom šangajskom protokolu doručak se desio u Meku iza ćoška. Da li ću jesti u Meku kada se vratim u Beograd? Ne verujem. Bar neko vreme. U Meku smo bacili oko na mapu i ustanovili kako bi bilo najbolje da obiđemo Yuyuan Garden. Prilično smo dugo putovali do željenog cilja jer se ne snalazimo sa prevozom po Šangaju najbolje. U Pekingu je prevoz mnogo bolje organizovan. Da biste došli do bašte, morate proći kroz Stari Grad. A to je mesto gde je neko iskopirao dizajn starih šangajskih krovova i stavio ih na kompleks zgrada opšte-kineskog izgleda u kojima su Dairy Queen, Starbucks, McDonalds, Hagen-Daaz i slične kapitalističke novotarije, kao i “sve za 100 dinara”, umetničke i suvenir radnjice.
To je carska bašta Ming Dinastije iz 1577. godine. Dve stotine godina kasnije, neki bogataši su otkupili Yuyuan i 20 godina rekonstruisali baštu da bi sve izgorelo tokom Opiumskog Rata u devetnaestom veku. A pošto Britanci nisu sve sjebali, Japanci su je dokrajčili u Drugom Svetskom Ratu. Ono što smo mi imali prilike da vidimo je restauracija iz 1961. godine što se naravno vidi na drvenim konstrukcijama. Ipak, bašta je prelepa, smirujuća i bila bi još bolja da nema turista. Uski prolazi vas teraju da se sudarate sa Britancima, Rusima i Kinezima. Postoji šest delova bašte koji se nazivaju prema dvoranama koje ih krase. Ipak, nema šanse da ću da ih nabrojim.
Najveća atrakcija Yuyuan bašte je stena od žada transparentno imenovana Izuzetna Stena Od Žada (The Exquisite Jade Rock) koja ima 3,3 metra visine i 72 rupe. Ako upalite mirišljavi štapić i stavite u jednu rupu, dim će izlaziti iz svih rupa. Takođe, ako prospete vodu u prvu gornju rupu, voda će cureti kroz sve rupe. Naravno, tokom našeg boravka to niko nije demonstrirao. Tvrde da je to prava, originalna stena iz šesnaestog veka. Da je običan kamen u pitanju, verovao bi im. Ali pošto je to žad, vrednosni ekvivalent zlatu u evropskim zemljama onda možete da mi oprostite što sam podozriv.
Vreme je bilo baš teško i sva trojica smo lelujali bez imalo entuzijazma. Iako su vodene površine i zelenilo učinili da se osećamo malo bolje, u bašti koja zaista nije velika, morali smo da sednemo na svakih petnaest minuta. Sparina je bila nikad gora a pritisak se naglo menjao. Jedini kojima to nije smetalo su bili Kinezi jer se čak i na drugim turistima videlo da im nije najbolje. Jedan se Nemac žalio na glavobolju.
Kada smo izašli iz bašte, pred nama je bilo jezerce puno zlatnih ribica veličine poveće vekne hleba. A nije ni čudo, hrana za ribice se može kupiti na tezgama na kojima se prodaju razglednice. I onda svi turisti tako bacaju hranu a ribe ne znaju gde će pre. U gužvi, ugledao sam majicu mog omiljenog korejskog benda Big Bang. Prošao sam pored momka i rekao mu da mi je to omiljeni bend jer pokušavam da nađem njihov CD u Kini. Na žalost, dečko ne priča engleski i ništa me nije razumeo osim da mi se svidela njegova majica jer sam mu pokazao palac na gore. Zbunjeno me je pogledao, okrenuo se ka devojci i nešto joj rekao. Oboje su mi se nasmejali i pružili mi hranu za ribice. I onda sam ja, tako, hranio ribice sa njima. Pregojene zlatne ribetine, to jest.
Sustigao sam moje saputnike na izlazu iz Starog Grada. Uhvatili smo autobus za nazad. Pošto bus ne ide direktno tamo gde je hostel, sišli smo na stanici u širem centru gde bar znamo gde se nalazimo. I onda smo šetali. šetali, šetali. Slikali smo se ispred Ferrari / Maserati radnje. Šetali još i još. U nekom trenutku, složili smo se da bi trebalo ponovo da odemo do Nanđinga (šangajska Knez Mihajlova) i onda smo, već mrtvosani od hodanja, došli do mesta gde bi trebalo da je ta ulica. Svakako, ulica je bila tu ali to nije ona ulica koju smo zapamtili. Imala je saobraćaj i neko žbunje koje ju je činilo da izgleda kao ćorsokak. I onda smo se okrenuli, seli u taksi i zapalili u hostel. A ono što smo tražili je bilo iza žbunja.
U hostelu je sve vrvelo do ljudi, uglavnom poznata lica koja smo upoznali tokom dva dana boravka u Šangaju. Celo veče smo blejali sa njima u glavnom holu zgrade i mnogo nam je bilo lepo. Ako se izuzme činjenica da sam već preumoran od sedamnaest dana bezumnog hodanja, ovaj dan je protekao jako dobro.
Veče je, ipak, donelo nepriliku za Saleta. Krenuli smo na krov hostela da izvadimo veš iz mašine (20 dinara žeton i kesica deterdženta) i okačimo ga da se suši na terasi. Dao sam Saletu njegov teksas šorc da ga okači sam gde mu odgovara. Otišao je u mrak, a onda sam čuo buku. Izašao sam na terasu i pozvao Saleta ali se nije odazivao. Na svačiju sreću, to je bilo na kratko. Pojavio se iz mraka, odozdo. Ne treba biti preterano pametan da bi svatio da je dečko pao niz stepenice. Šipka, koja drži ofingere sa garderobom koja se suši, je sve vreme na istoj visini iako postoje stepenice. U mraku to izgleda kao da se beton nastavlja. Sale je pao, razjebao koleno, butinu i izgrebao ruku na rogobatne metalne stepenice. A imao je sreću što nije slomio vrat. Posle nam je pričao da je mislio da pada sa zgrade jer nije video kolika je provalija. Ali se nekako zaustavio nadlakticama i rukom sprečio udarac glave o gelender. Jedva se sabrao, bilo mu je muka od naleta adrenalina. I onda sam ja okačio veš, oprezno. A da sam kojim slučajem poleteo niz te stepenice, mislim da bih prošao mnogo gore.
A Milan? Sa Milanom se nismo svađali ceo dan jer je i sam bio utučen i ćutljiv zbog epizode sa mobilnim od juče. Mislim da je shvatio da je za to kriva Karma, to jest on sam. Posle Saletove povrede se glasno zapitao “šta li će još da nas strefi.” Iako je danas bio mir, neke rečenice koje je izgovorio prethodne noći ne mogu da budu lako zaboravljene. Videćemo šta će biti sutra.
NASTAVAK SLEDI
