Filmed in LOONEYRAMA!

LoOney i njegov dnevnik putovanja!

DAN DEVETNAESTI: DA KUPIM CVIKERE PA DA VIDIM PARK

Disclaimer: Dnevnik putovanja na žalost nije obogaćen fotografijama jer trenutno nisam u mogućnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popuniću vizualne rupe.

Nismo mogli da se pokrpimo. Kreveti su toliko tvrdi da smo pokrivili vratove a opet nismo mogli da ustanemo iz kreveta. Čak i Milan, koji ustaje u sedam bez razloga, nije mogao da se pridigne do jedanaest. Razvlačili smo se po hostelu. Išli u kupatilo polako, čekali red za internet, pozdravljali se sa svima koje znamo i upoznavali neke nove ljude.

Izlazak na ulicu nam je pao teško u prvi mah, ali posle okrepljujućeg a monotonog obroka u Meku uputili smo se u tržni centar u kome je radnja za naočare o kojoj nam je pričao Bo. On je kratkovid, kao ja, a naočare sa staklima su ga koštale 1400 dinara. Ja sam pružio inicijativu za odlazak i Milan je odmah prihvatio pošto je šoping njemu najvažniji aspekt života u Kini (i to su jedini trenuci kada se ne ponaša kao apsolutna štekara, iako je u stanju da se cenjka satima). Sale je krenuo jer mu je bilo svejedno gde idemo, svakako je želeo da vidi neke stvari u tržnom centru a i to nam nije bio finalni cilj. Bili smo u fazonu da vidimo Century Park koji je relativno blizu.

Seli smo na metro kao najbolju opciju transporta do tržnog centra jer se i sam centar nalazi u okviru stanice, pod zemljom. Ne bih da davim o kupovini naočara. Očekivali smo cenu od 1400 dinara, dočekala nas je veća, otišli smo, Milan je pizdeo jer nije uspeo da se ucenjka a pogotovu jer sam mu cenjkanje sjebao ja pošto sam kupio dva rama za po 1000 dinara što je po njemu preskupo. Tražili su mi 2000 za stakla po ramu i nisam hteo da dam tolike pare jer kuburim sa parama u Kini a stakla mogu da stavim i u Srbiji za malo više para. Ok, udavio sam.

Izašli smo napolje i posle pola sata hodanja došli do kapije Century Parka. Kod nas ne postoji adekvatan pandan ovakvom parku. Velik je poput Ade Ciganlije, ima jezerce koje je nekako ustajalo i u kome je zabranjeno plivanje, pecanje i slično. Mogu da se iznajme bicikli za dvoje, troje i četvoro za vožnju po stazi oko parka. Ima puno zelenila i pokoja neudobna klupa. Ljudi leže po travi ili igraju badmington. Postoji i luna park sa malim ali brzim roler-kosterom. Naravno sve to ne ulazi u cenu karte (300 dinara). A Milanu nisu dali popust. Jao.

Kukao je kako je mogao da se iscenjka još, kako smo sebični i slično pa smo se vratili u tržni centar. Na kraju drugog sata druge ture provedene ispod zemlje i Milan je kupio dva rama i još sam našao jedan par naočara za sunce (što je poklon za moju devojku). On je dobio stakla jeftinija od mojih a ja sam se cenjkao pa sam ih dobio za 1200 dinara po ramu što je prilično jeftino (nemam okrugao broj dioptrije pa je cena jača). Znam koju dioptriju nosim ali pustio sam ih da izmere samo na osnovu mojih “starih” naočara. Apsolutno je sve bilo tačno i cvikeri su super. Izgledaju krhko, jer su plastični, ali mogu samo da se nadam najboljem.

Metroom smo došli do centra i prošetali do Bunda. Na Bundu je noću ZILIJARDA turista. Pustiš da te reka ljudi nosi i gledaš da ne izgubiš novčanik i drugare. Mi smo slikali jedni druge u raznim kretenskim pozama, u skoku i među Kinezima. A takođe su i Kinezi želeli da se slikaju sa nama, ponovo. Da smeju da imaju fejsbuk, do sada bi me fejšl rekognišn prepoznao na četrdeset fotografija, nasmejanog sa dva prsta u vis.

Posle fotkanja i gurkanja na Bundu, pustili smo da nas živa reka odnese do Nandžing Rouda (znate, šagajska Knez Mihajlova) gde smo jeli u KFCu za promenu. Bili smo lepo raspoloženi. U povratku kući smo posetili neki klub The Box u kome je drugar iz hostela imao koncert. Lik je iz Južne Afrike, belac. Peva neki akustični pop-rok-kantri, voli da bude u centru pažnje i generalno ne mislim da je dobar lik iako je nesumnjivo jako talentovan. Došli smo na kraj prvog dela, pre pauze. Ispoštovao nas je kao što smo i mi njega. Pozdravio se i okrenuo se nekim Kineskinjama te nas upoznao i ostavio sa njima. Sale ih je pitao da li ga znaju a one su, iskreno, rekle da ga sad prvi put vide. Nastupila je neprijatna tišina od 30 sekundi a onda sam krenuo ka izlazu.

Milan nas je čekao ispred jer je telefonirao, iako je činjenica da najverovatnije ne bi ni ušao unutra da je završio razgovor. S vrata hostela sam zapičio u njihov bar jer je u njemu radila Anja, simpatična Poljakinja. Ona je delimično kao ženski ja, druželjubiva je, pričljiva i radoznala. Dok sam čekao da završi smenu (ona radi u baru kao kompenzaciju za besplatan smeštaj) Sale se upustio u razgovor sa simpatičnom Kineskinjom koja je na poslovnom putovanju i koja priča savršen engleski. Častila nas je kineskim pivom koje je u flaši od šest decilitara. A ja ne pijem pivo. Pivo sam dao Anji kada joj se završila smena i onda smo nas troje otišli da sedimo u holu sa ostalim drugarima iz hostela, najpre Brazilkom Andreom koja takođe tu radi.

Na žalost, to veče su svi bili kenjkavi i rano su otišli u krevet. Milan, Sale i ja smo se takmičili ko će pre u WC jer sa KFCom definitivno nešto nije bilo u redu. Čak i pošto su svi otišli da spavaju, uključujući i momke i devojke koji rade na recepciji, ja sam bio budan. Do četiri ujutru sam malo čitao knjigu, malo bio na netu, a onda sam pred spavanje pisao i ove redove.

NASTAVAK SLEDI