LoOney i njegov dnevnik putovanja! DAN DVADESETI: 308 NA SAT!
LoOney i njegov dnevnik putovanja!
DAN DVADESETI: 308 NA SAT!
Disclaimer: Dnevnik putovanja na žalost nije obogaćen fotografijama jer trenutno nisam u mogućnosti da uploadujem iste. Kada budem mogao, popuniću vizualne rupe.
Pošto mi je bilo previše drame oko kupovine karata, sve što sam želeo je da Sale ode po karte umesto Milana kako bi sigurno kupio ono što smo nas dvojica želeli, a to su karte za brzi voz. Milana smo jedva ubedili da da pare jer je sve vreme izmišljao opravdanja zbog kojih ne može da ide brzim vozom, tipa - da ne iskoči iz šina, što je naravno prvoklasna izmišljotina jer je samo želeo da uštedi. Lepo smo se podelili, Sale je otišao da završi prevoz, Milan je otišao da mu poprave nove naočare jer su mu nešto krive, a ja sam ostao u hostelu jer mi se nije izlazilo na katastrofalnu sparinu. U hostelu sam pronašao knjigu dva dana ranije i seo sam da je dovršim. A onda mi je devojka sa recepcije rekla da slobodno mogu da je zadržim.
U tom trenutku, sto za kojim sam sedeo je okupirala nemačka porodica. Tata - smušeni plavi nemac, mama - ona koja sve organizuje i dve preslatke devojčice. Nisam ni pretpostavio da su Nemci, starija ćerka (kojoj sam istog trenutka zaboravio ime jer mi je to manir) mi se obratila na savršenom engleskom i kada mi je rekla da ima 6 godina i da je iz Nemačke, malo sam se zbunio. Zatim sam pitao dve godine mlađu devojčicu kako se zove i pogledala me je nezainteresovano, musava od voćnog sladoleda. I tada mi se po prvi put obratila majka. Kaže starija zna nemački, engleski i osnove kineskog a mlađa, Mileva, zna samo nemački. Pa da, ovu musavu što ima srpsko ime nemojte ništa da naučite!!! Pita me još njena majka da li je Mileva uobičajeno ime u Srbiji. Rekao sam da je arhaično i da je retko, te da se Ajnštajnova žena tako zvala. Rekla mi je da je baš zato maloj Milevi dala to ime i da se arhaična imena u Nemačkoj vraćaju s vremena na vreme. Htedoh da joj kažem da, sticajem okolnosti nastalih nakon Drugog Svetskog Rata, Srbija nije Nemačka. Starija klinka i ja smo crtali jedno drugom dok njih četvoro nisu morali da krenu u svoj obilazak Šangaja.
Ubrzo nakon toga, Sale je stigao sa kartama. Pedeset evra (koliko jedna karta košta) nije malo, ali ne žalim ni centa jer ćemo putovati do Pekinga samo pet sati i to u udobnim sedištima. Počeli smo da se pozdravljamo sa svima koje smo upoznali u hostelu, za kratko vreme baš smo se združili. Kada je došao Milan, pokupili smo torbe i krenuli put železničke stanice.
Kada smo sišli sa metroa i ušli u stanicu, stvarno smo se zadivili koliko je moderna. Staklo, čelik, pleksiglas i mermer su savršeno uklopljeni. Ono što je klasičan problem je naravno veličina, iako je opravdana. Konstantno smo bili u polutrku kako bismo stigli pre otvaranja gejta, naučeni da moramo da uđemo prvi u voz. Posle sigurno kilometra hodanja, penjanja, spuštanja i trčanja, došli smo do vrata iza kojih se nalazi brzi voz za Peking. Naravno svi su već bili ispred nas, ali nikakav problem nije bio ući i smestiti se. Druga klasa nije preterano high-tech. Sedišta su udobna (mada mi je falilo mesta za noge), vrata su automatska, WC je čist i mirišljav. Pet sati puta je prošlo neprimetno. Cifra je na led ekranu zakucala na 308 kilometara na sat i nije opadala sve dok nismo ušli u Peking.
Ponovo smo se malko trkali do metroa da nam ne bi pobegao poslednji. Presedali smo kao i uvek na Sihui East stanici na našu prigradsku Batong liniju. Povratak u Peking je nekako bio kao povratak kući. Bilo nam je baš lepo na putovanju (ako izuzmemo dramu pljačke sa popustom i još gore - nestalog telefona). Milan se ponašao sasvim normalno i nadao sam se da će ta situacija potrajati. Stan je bio prazan, od Japanca i Britanca ni traga ni glasa.
Kada smo se raspakovali i istuširali, Milan nas je poveo na roštilj u lokalni restoran. Jedan od onih gde, na prvi pogled, NIKADA ne bih jeo. To je muslimanski kineski restoran koji preko dana ne radi. Noću se samo na platou ispred stvore raspar plastične baštenske stolice (meni su dali metalnu poučeni iskustvom), te metalni i plastični raspar stolovi bez stoljnjaka. Restoran se naslanja na drugi restoran i oni zajedno dele baštu, pa je svejedno gde sedite. Oba restorana su iznela svoje roštilje napolje, tako da s jedne strane peku jagnjeće ražnjiće i morske plodove a sa druge pilence, svinjicu i slično. Pozvali smo konobara ovog muslimanskog restorana i naručili te njihove ražnjiće sa okruglim, tankim, hrskavim, ljutkasto začinjenim hlebom koji ima ukus između pice i bejk rolsa.
Deset ražnjića ne košta više od 200 dinara. Mislim da sam ja sam pojeo pet. Ko to još broji. Meso definitivno nije imalo ukus jagnjetine a bilo je prilično žilavo, ali to me definitivno nije sprečilo da ga jedem. Kao što sam već pisao pre, piće možete da unesete u restoran najnormalnije, pa smo kupili sokove još dok smo čekali hranu. Mmmm, Fanta kajsija. Neverovatno je da ovaj sok postoji u Pekingu i Sijanu a ne u Šangaju.
Najedeni, jedva smo se popeli na lažni treći sprat (prvi je prizemlje, to ste apsolvirali). Pred spavanje smo se ispričali sa Kosketom i Aleksom koji su pristigli malo posle nas. Aleks nam je dao laptop da gledamo neku dokumentarnu seriju o jadnim Amerikancima koji su, naivni, prenosili drogu preko granica zemalja u kojima su vrlo zajebani zatvori u kojima ti isti jadni Amerikanci završe. Zaboravio sam kako se zove serijal ali imate ga na Diskaveriju ionako. Kada je Sale već uveliko zaspao, morao sam da gledam kineske crtaće bez prevoda da isperem glavu pre nego zaspim i sam. Ne bih baš da sanjam gudru i tvorzu. Dvosed je dovoljno neudoban pa prijatni snovi svakako nisu zagarantovani.
NASTAVAK SLEDI
